“ПОКОРАВАЊЕ” УЕЛБЕКА – РОМАН О ПОКОРЕНОЈ ЕВРОПИ, АЛИ И НАШОЈ БЛИСКОЈ БУДУЋНОСТИ

Париз око 2020. године. По улицама, с рубова града чује се фијук метака и повремене експлозије. Запаљени и преврнути аутомобили сасвим су обичан призор. Грађани су се већ навикли. Ни телевизија, на крају другог мандата Франсоа Холандеа, о таквим епизодама више не извештава, како не би подстицала мржњу екстремне деснице Марин Ле Пен према муслиманској популацији. У првом кругу парламентарних и председничких избора Марин Ле Пен води са 33 посто гласова, а Муслиманска браћа и Социјалисти боре се за улазак у други круг свака са око 22 посто гласова и незнатном предношћу Муслиманске браће. У игри су још и разни “идентитетски покрети” – као предмет коалицијских поткусуривања.

Нежељена реклама

“Била је ту и та предизборна кампања”, пише Уелбек. “Мушкарце занимају политика и рат, али ја сам слабо ценио те изворе разоноде, био сам политичан колико и тоалет-папир, и то је без сумње била штета. Кандидат левог центра, рецимо, биран је у једном или два мандата, зависно од његове харизме, да би му потом трећи мандат ускратили из нејасних разлога; тада би се становништво заситило тог кандидата и, свеукупно левог центра, у први план би избио феномен демократске смене, и бирачи би на власт довели кандидата десног центра, који ће такође, зависно од његове нарави, остати један или два мандата. Западне земље биле су изразито поносне на овај изборни систем, који је у суштини био само подела власти између две супарничке банде, а понекад би ствари отишле толико далеко да се поведу и ратови како би се тај систем наметнуо земљама које према њему не исказују једнако одушевљење.”

Чули сте већ. Књига “Soumission” (Покоравање) сјајног француског писца Михаела Уелбека објављена је тачно на дан масакра карикатуриста часпоиса Чарли Ебдо, с његовом карикатуром на насловној страници.

Ни најбољи маркетиншки агенти нису могли смислити бољу рекламу. Уелбекова књига није само провокација. Она није ни обична саркастично-сатирична антиутопија Француске у непосредној будућности. Јер постоје бројни разлози због којих су на споменутим председничким изборима победила Муслиманска браћа и њени “умерени” вођа Мохамед Бен Абес. Непосредни је разлог, наравно, неспособност социјалиста. И муслиманска се политика променила.

“Први покушај ислама да заузме место на политичкој сцени, Партија муслимана Француске, убрзо је пропао због неугодног антисемитизма њеног вође. Извукавши поуке из овог пораза, Муслиманско је братство водило рачуна да сачува умерену позицију, па су и палестинску ствар подржавали искључиво умерено, и одржавали срдачне односе с верским жидовским властима.

Темељни оквир

По узору на муслиманске странке у арапским земљама – овај модел је, уосталом, у Француској већ применила Комунистичка партија – и политичко деловање у оном правом смислу речи пренело се на густу мрежу омладинских покрета, културних установа и добротворних удружења.”

Али за победу Муслиманске браће очито су постојали и бројни дубљи разлози. Страх од “екстремне деснице”. Мултикултурализам. Незапосленост и пад тржишта некретнина. Ту је и та ствар са сексом и браком – са женама и демографијом. И на крају, и можда најважније: темељна неспособност Европљана да створе или бране вредности и садржаје који чине идентитет. Идентитет Француске у роману свео се на кулинарске ђаконије и испијање алкохолних специјалитета. А према осталим битним питањима влада бесконачна равнодушност.

Споменута дијагноза темељни је оквир свих Уелбекових романа. У овоме посљедњем, најпровокативнијем, главни је лик професор компаративне књижевности на Сорбони.

“Универзитетске студије књижевности, као што знамо”, пише Уелбек, “не воде практично ничему, осим у случају оних студената који су најталентованији да и сами постану универзитетски професори књижевности – ту смо, све у свему, суочени с прилично комичном ситуацијом у којој је једини циљ система – властита репродукција, уз постотак отпада од преко 95%…

И шта онда раде дипломирани компаратисти?

Млада девојка која конкурише за радно место продавачице код Селина или Хермеса, по природи би ствари, на првом месту требала да води рачуна о свом изгледу; али диплома или мастер у области савремене књижевности могли би јој добро доћи као својеврстан ас из рукава, који послодавцу осим практичне оспособљености кандидаткиње јамчи да она располаже извесном интелектуалном агилношћу захваљујући којој би евентуално могла напредовати у каријери – при чему, између осталога, треба имати у виду и чињеница да је књижевност, као таква, увек подразумевала одређену позитивну конотацију у сфери индустрије луксуза….

А што се колега тиче… Био сам фрапиран млитавошћу својих колега. За њих као да никаквог проблема није ни било, никаквог разлога за бригу они нису видели… Они који се домогну статуса универзитетског професора не могу више ни замислити да би икакав развој политичких догађаја могао и најмање утицати на њихове каријере; они су се осећали апсолутно недодирљивим…”

Професор у самостану

Уелбекоб јунак стручњак је за само једног, сразмерно опскурног писца – Јориса Карла Хyсманса. Хyсманс је занимљив међутим, јер је и он, попут главног јунака романа, пред стотињак година тражио уточиште у традицији – у католичанству. У време нереда у Паризу Уелбеков професор понавља његову потрагу. Одлази у самостан крај Поатјеа, а у Рокамадуру, у средишту француског католичанства, пред црном Мадоном којој су се клањали бројни француски краљеви и свеци, трага за нечим – неком објавом. Али не дешава се ништа.

У међувремену, у Паризу, због победе муслимана, уводе се нова правила. На факултетима могу предавати искључиво муслимани. Уелбеков антијунак мора одлучити: прелазак на ислам или пензијонисање. Сорбона је (као и Оксфорд) постала франшиза у власништву катарског или неког сличног краља. Обавезна је само основна школа, а за остатак образовања људи се брину сами. Али све у свему људи су задовољни. Криминал је драстично пао. Откако је Француска муслиманима постала пријатељска земља тржиште некретнина и економија очигледно – цвета. Добро послују чак и продавнице доњег веша, јер се муслиманке, за разлику од европских жена, које након посла падају у меланхолију, желе да се улепшају за свог драгог. Чак и та ствар са полигамијом и нарученим женидбама савршено функционише.

Величанствени поредак

И премда му прерана пензија осигурава луксузан живот (јер ни муслимани не подцењују потенцијал професора да се буне), Уелбеков јунака некадашњи колега и садашњи ректор задужен за промовисање ислама, наговара да се врати на универзитет. Одлука је пала: Око мене завлада ће тишина. Слике звезда, супернова, спиралних галаксија пролази ће ми кроз главу; мало-помало, и ја ћу ступити у величанствени свемирски поредак. А затим ћу смиреним гласом изговорити формулу коју сам научио фонетски: “Аш-хаду ан ла илаха ила лаху ва аш-хаду ана Мухамадан расулулахи.” Што тачно значи:

“Сведочим да нема ниједног другог божанства до Бога, и да је Мухамед пророк његов.”

И онда ће све бити готово; ја ћу од тога часа бити муслиман. Неколико месеци касније вратићу се предавањима и, наравно, студенткињама – лепим, покривеним, стидљивим. Свака од њих, ма колико лепа, радоваће се и бити поносна ако изаберем управо њу, и биће јој част да са мном дели кревет. Оне ће бити достојне љубави; а ја ћу им, са своје стране, успети пружити љубав.

Уелбеков роман показује како “покоравање” уопште није страшно, како је оно логична последица европске неспособности и празнине демократског, мултикултуралног начина живота, необавезности сексуалности и државе која се о свему брине. Покоравање је логичан корак и оним другим – неакадемским грађанима, бившим шпијунима на пример, и поготово женама које у њему виде смирај од свакодневних пословних турбуленција.

Чак и нама, километрима удаљеним од тренутних француских брига, роман пружа слику непосредне будућности, тек незнатно помакнуту стварност. Јер нити је Бен Абасова француска победа крај успостављања новог царства, нити је француска дијагноза тренутнога стања – искључиво француска.

Дарко Полшек