НИХИЛИЗАМ ИЛИ ТРИЈУМФ БОГОВА

Али, историја нам показује чудну појаву: реактивне снаге тријумфују, негација преовлађује у вољи за моћ! Није реч само о људској историји, већ о историји живота, историји Земље барем онако како је настањује човек. Свуда видимо тријумф неког „не“ над оним „да“ , реакције над акцијом. Чак и живот постаје прилагођен и регулативан, своди се на секундарне облике: више не разумемо шта означава деловање. Чак се и снаге Земље исцрпљују на овој опустелој површи. Ту заједничку победу реактивних снага и воље за негирањем Ниче назива „нихилизмом“ – или тријумфом робова. Анализа нихилизма је, према Ничеу, предмет психологије, подразумевајући да се таква психологија тиче и космоса.

За једну филозофију снаге или воље изгледа тешко да објасни како претежу реактивне снаге, „робови”, „слабићи“ . Јер, ако се скупа формира нека снага већа од јаких, не види се шта се променило, на чему се оснива квалитативна процена. Али уистину, слабићи, робови не тријумфују путем додавања својој снази, него преко извлачења снаге из других: они одвајају снажне од онога што они могу. Они не тријумфују компоновањем својих снага, већ преко моћи своје прилепчивости. Они захватају постајање-реактивних свих снага. У томе лежи „дегенерација”, одвајање од живота. Ниче показује како већ борба за живот, природни одабир, нужно фаворизује слабе и болесне као такве, оне „секундарне” (болешћу се назива живот сведен на своје реактивне процесе). Још више, у случају човека мерила историје фаворизују робове као такве. Постајање-болесним живота у целини, постајање-робовима свих људи гради победу нихилизма. Тиме ћемо још избећи погрешно разумевање ничеовских израза „јак“ и „слаб“ , „господар” и „роб”: очигледно је да роб не престаје да буде роб ако се дочепа власти, нити слаб престаје да буде слаб.

Реактивне снаге, кад претежу, не престају да буду реактивне. Јер, према Ничеу, свуда је реч о квалитативној типологији, реч је о нискости и племенитости. Наши господари су робови који тријумфују у једном универзалном постајању-робовима: европски човек, домаћи човек, лакрдијаш… Ниче модерне државе описује као мравињаке где шефови и владари превлађују својом нискошћу, прилепчивошћу те нискости и лакрдијашењем. Ма каква да је Ничеова сложеност, читалац лако наслути у коју је категорију (то јест у који тип) сврстана раса „господара”, како су их замислили нацисти. Кад нихилизам тријумфује, тада и само тада воља за моћ престаје да значи „стварати”, и означава: желети моћ, жудети за доминацијом (дакле, себи приписати или присвојити установљене вредности, новац, част, власт…).

Јер воља за такву моћ управо је воља роба, начин на који роб или немоћник замишља моћ, идеја коју о њој гради за себе, и коју примењује кад победи. Догађа се да болесник каже: ах! кад би ми било боље, овако бих учинио – и можда ће тако чинити, али ти пројекти и замисли још увек су идеје болесника, ништа друго до болесника. Једнако је са робом и његовом замисли владања или моћи. Једнако је и са реактивним човеком и његовом замисли акције. Свуда налазимо преокретање вредности и процена, свуда ствари гледане из ћошка, наопаке слике као у оку бика. Једна од највећих Ничеових речи гласи: „Увек треба бранити јаке од слабих.“

Прецизирајмо, у случају човека, етапе тријумфа нихилизма. Те етапе обликују велика открића ничеовске психологије, категорије једне типологије дубине:

1. Ресантиман: ти си крив, ти… Пројективно оптуживање и окривљавање. Ти си крив ако сам слаб и несрећан. Реактивни живот измиче активним снагама, реакција престаје да „дела“ . Реакција постаје врста сентимента, „ресантиман“ , који се управља против свега активног. Делање се чини „нечасним”: сам живот је оптужен, одвојен од своје моћи, одвојен од оног што може. Јагње каже: могло бих да чиним све што чини орао, заслужило сам да се уздржим, нека орао поступа као ја…

2. Лоша савест. ја сам крив… Момент интројекције. Ухвативши живот у замку, реактивне снаге могу да се врате себи. Оне интериоризују кривицу, за себе кажу да су криве, окрећу се против себе. А тиме дају пример, годи им да им се придужи живот у целини, досежу максимум прилепчиве моћи – оне обликују реактивне заједнице.

3. Аскетски идеал: момент сублимације. То што жели слаб и реактиван живот на крају је негација живота. Његова воља за моћ је воља за ништавило, као услов његовог тријумфа. Обрнуто, воља за ништавило подноси само слаб, оштећен, реактиван живот: стања блиска нули. Тако се потхрањује узнемирујуће савезништво. Животу ће се судити према такозваним вишим вредностима од живота: те побожне вредности се супротстављају животу, осуђују га, воде у ништавило; оне обећавају спас само најреактивнијим, најслабијим, најболеснијим облицима живота. Такво је савезништво Бога-Ништавила и Човека-Реакције. Све је изокренуто: робови себе зову господарима, слаби јакима, нискост племенитошћу. Каже се за некога да је јак и племенит јер носи: носи тежину „виших” вредности, осећа се одговорним. Чак и живот, нарочито он, изгледа тежак за ношење. Процене су толико деформисане да се више не види како је носилац роб, како је то што носи ропство, како је носач обесправљен – супротно од ствараоца, од играча. Јер, у ствари, носи се само сила слабости, подноси се само воља за ништавило (Заратустрина Луда; лик Магарца).

Према Ничеу, претходне етапе нихилизма одговарају јудејској религији, потом хришћанској. Али колико је она припремљена од стране грчке филозофије, дегенерацијом филозофије у Грчкој? Још уопштеније Ниче показује колико су те етапе такође настајање великих категорија мишљења: Ја, Свет, Бог, узрочност, сврховитост, итд. – Само, нихилизам се ту не зауставља, продужује путем који чини читаву нашу историју.

4. Смрт Бога: момент рекуперације. Смрт Бога нам већ дуго личи на драму унутар религије, на ствар између јудејског и хришћанског Бога. Не знамо тачно да ли је то Син који умире услед ресантимана Оца, или умире Отац како би Син био самосталан (и постао „космополитски”). А већ свети Павле оснива хришћанство на идеји да је Христос умро због наших грехова. Са реформацијом смрт Бога постаје све више ствар између Бога и човека, све дотле да се човек открива као убица Бога, хоће да себе узме као таквог и да понесе нов терет. Хоће логичну последицу те смрти: да сам постане Бог, да замени Бога.

Ничеова идеја је да је смрт Бога велики светао догађај, али недовољан. Јер „нихилизам” се наставља, једва мењајући облик. Малочас је нихилизам значио: обезвређење, негацију живота у име највиших вредности. Сада значи: негацију највиших вредности, њихову замену људским, сувише људским вредностима (морал замењује религију; корист замењује напредак, сама историја смењује божанске вредности). Ништа се није променило, јер исти реактивни живот и исто ропство који су тријумфовали у сенци божанских вредности сада тријумфују путем људских вредности. Исти је носач, исти Магарац који је остајао под теретом божанских реликвија, чиме је одговарао пред Богом, а сада себе самог оптерећује, у самоодговорности. Чак је начињен корак даље у пустињи нихилизма: претендујемо да смо обухватили читаву Стварност, али смо само обухватили оно што су нам оставиле највише вредности, преостатак реактивних снага и воље за ништавило. Зато Ниче, у ИВ књизи Заратустре, улази у траг велике беде оних које назива „вишим људима”. Они желе да замене Бога, носе људске вредности, чак верују да су опет открили Стварност, рекуперисали смисао потврђивања. Али једина потврда за коју су кадри јесте само „Да“ Магарца, и-а, реактивна снага која се сама испуњава производима нихилизма, која верује да каже да сваки пут кад носи неко не. (Два модерна дела јесу дубинска промишљања о Да и Не, њихове аутентичности или њихове мистификације: Ниче и Џојс).

5. Последњи човек и човек који хода ишчезне: момент краја. Смрт Бога је отуда један догађај, али тај догађај још чека свој смисао и вредност. Докле год не променимо начело процене, док год старе вредности замењујемо новим, назначујући тек нове комбинације између реактивних снага и воље за ништавило, ништа се није променило, још увек смо под влашћу установљених вредности. Познајемо добро да има вредности које се рађају као старе, које, од свог рођења, сведоче о својој саобразности, прилагођености, немоћи да узнемире установљени поредак. А ипак, на сваком кораку, нихилизам напредује даље, празнина се диже више. Јер оно што се појављује у смрти Бога, то је да се савезништво реактивних снага и воље за ништавило, реактивног Човека и нихилистичког Бога, управо раскида: човек је претендовао да се лиши Бога, да важи за Бога. Ничеовски појмови су категорије несвесног. Важан је начин на који се драма одвија у несвесном: кад реактивне снаге претендују да се лише „воље“ , оне одлазе све даље у понор ништавила, у свет све више лишен вредности, божанских или чак људских. На место виших Људи ступа последњи човек, који каже: све је узалуд, пре се треба угасити пасивно! Пре ништавило воље него воља за ништавило! Али, зарад таквог прекида, воља за ништавило се са своје стране окреће против реактивних снага, постаје воља да се негира сам реактивни живот, и надахњује човека на жудњу да се активно разори. С ону страну последњег човека постоји, дакле, још и човек који хоће да ишчезне. На тој се тачки довршава нихилизам (Поноћ), сасвим спреман – спреман за превредновање (разлика између последњег човека и човека који хоће да ишчезне суштинска је у Ничеовој филозофији: види, на пример, у Заратустри, разлику између предсказивања врача и позива Заратустре).

Превредновање свих вредности се овако одређује: активно постајање снага, тријумф афирмације у вољи за моћ. Под влашћу нихилизма негативно је облик и основа воље за моћ; афирмација је тек друга, потчињена негацији, прикупљајући и носећи плодове негативног. Тако је Да Магарца, и-а, једна лаж, карикатура потврђивања. Сада се све мења: афирмација постаје суштина или сама воља за моћ; што се тиче негативног, оно опстаје, али као вид бића онога који потврђује, као агресивност својствена афирмацији, као ведра најава и као грмљавина која следи потврђено – као тотална критика која прати стварање. Тако је Заратустра чиста афирмација, али афирмација која управо носи негацију до њеног вишег ступња, чинећи од ње акцију, инстанцу у служби оног ко потврђује и ко ствара. Заратустрино Да се супротставља Магарчевом Да, као што се стварање супротставља ношењу. Заратустрино Не се супротставља нихилистичком Не, као што се агресивност супротставља ресантиману.

Превредновање означава преокрет односа афирмација-негација. Видимо, ипак, да је превредновање могуће тек на исходу нихилизма. Потребно је ићи све до последњег међу људима, потом до човека који жели да ишчезне, како би негација, окрећући се коначно против реактивних снага,. сама постала акција и прешла у службу једне више афирмације (отуда Ничеова формула: нихилизам побеђује, али побеђује путем самог себе…).

Афирмација је највиша моћ воље. Али, шта је то што је потврђено? Земља, живот… А који облик узимају Земља и живот кад су предмет потврђивања? Облик нама непознат, нама који настањујемо опустошену површ Земље и живимо само стање блиско нули. Нихилизам не осуђује и не сили се да негира толико Биће, јер Биће, знамо то одавно, подсећа на Ништа, као на брата; пре се негира мноштвено, постајање. Нихилизам сматра постајање нечим што треба да испашта, нечим неправедним, чему треба судити, што се утапа у Једно. Постајање и мноштво су криви, таква је прва и последња реч нихилизма. Тако је под влашћу нихилизма филозофија имала за покретаче тамне страсти: извесно „незадовољство”, не зна се какву стрепњу, какав немир живота – мрачно осећање кривице. Супротно томе, прва фигура превредновања издиже мноштво и постајање у вишу моћ: чини од њих предмет афирмације. А у афирмацији мноштвеног постоји практична радост различитог. Радост избија као једини покретач филозофирања. Мистификација на којој је нихилизам оснивао своју моћ била је валоризација негативних осећања и тужних страсти. (Већ су Лукреције и Спиноза о томе писали сасвим одређено. Пре Ничеа, они су замислили филозофију као моћ потврђивања, као практичну борбу против мистификација, као одстрањење негативног.)

Мноштво се потврђује као мноштво, постајање је афирмисано као постајање.

То ће рећи да је у исти мах афирмација и сама мноштвена, да постаје она сама; а да су постајање и мноштво и сами афирмације. У ваљано схваћеној афирмацији има нечег попут игре огледала. „Вечна потврда… вечно сам твоја потврда!” Друга фигура превредновања јесте потврда потврде, удвајање, божански пар Дионис -Аријадна.

Дионис се може препознати у свим претходним цртама. Далеко смо од првобитног Диониса кога је Ниче замислио под утицајем Шопенхауера, као фигуре која упија живот у изворни Темељ, која склапа савез с Аполоном како би произвела трагедију. Истина је како је, почев од Рођења трагедије, Дионис више био одређиван својим супротстављањем Сократу, него савезом с Аполоном: Сократ је судио животу и осуђивао га у име највиших вредности, али је Дионис предстаљао да се животу не може судити, да је он сам већ довољно праведан, праведан сам по себи. Како Ниче напредује у свом делу њему се више не јавља истинска супротност између Диониса и Сократа, већ Диониса и Распетог. Мучеништво изгледа да им је заједничко, али је тумачење, процена тог мучеништва различито: с једне стране је сведочанство против живота, подухват освете која се састоји у негирању живота, с друге стране је потврђивање живота, афирмација постајања и мноштва, све до раскидања и расутих органа Диониса. Игра, лакоћа и смех јесу Дионисова својства. Као моћ за потврду, Дионис призива огледало у своје огледало, прстен у свом прстену: потребна је још једна, друга потврда, како би потврда и сама била потврђена. Дионис има вереницу, Аријадну („Имаш мале уши, имаш моје уши: стави у њих мудру реч“ ). Једина мудра реч је Да. Аријадна довршава скуп односа који одређују Диониса и дионисовску филозофију.

Мноштвено се више не може оправдати Једним, као ни постајање Бићем. Али Биће и Једно боље пролазе, него што губе свој смисао; они га изнова задобијају.

Јер сада се Једно каже за мноштво као мноштво (кроз одломке или фрагменте); Биће се каже за постајање као постајање. Такво је ничеовско преокретање, трећа фигура превредновања. Више се супротставља постајање Бићу, мноштво Једном (саме те опозиције су биле категорије нихилизма). Обратно, потврђује се Једно мноштва, Биће постајања. Или, како Ниче каже, потврђује се нужност случаја. Дионис је играч. Истински играч претвара случај у предмет потврде: он потврђује фрагменте, одломке случаја; из те потврде се рађа нужни број који прати бацање коцке. Видимо каква је та трећа фигура: игра вечног Враћања. Враћање је управо биће постајања, једно мноштва, нужност случаја. Зато треба избећи да се од вечног Враћања начини враћање Истог. То би значило погрешно разумети облик превредновања, промену у суштинском односу. Јер Исто не постоји пре различитог (осим у категорији нихилизма). Није Исто то што се враћа, јер је повратак изворни облик Истог, који се каже само за различито, мноштвено, постајање. Исто се не враћа, само је враћање Исто за оно што постаје.

Жил Делез

КАЛЕРГИЈЕВ ПЛАН И ГЕНОЦИ НАД ЕВРОПЉАНИМА

Инвазија на Европу илегалних миграната са Блиског Истока, из Северне Африке и Азије пројектована је и подржана од стране политичких кругова у тој истој Европи (изузев премијера Мађарске, Виктора Орбана), та најезда такозваних „избеглица“ одвија се без великог отпора народа Европе. У свему томе поставља се једно очигледно питање: Шта то водећи европски политичари промовишу и желе да постигну? 

Сада када су све маске скинуте сасвим јасно се види систематско уништавање, геноцид над европским народима и прави демографски суицид европске цивилизације и њених народа. Наравно то јасно виде само они којима мозак није претворен у кашу медијским испирањем мозга.

Једно од фигуративних објашњења ове ситуације можда лежи и у следећем. Сви знамо врло добро из биологије шта су удав змије. Удав змије инстиктивно „знају“ да је тајна у убијању своје жртве пре њихове конзумације у томе да своју жртву држе у смртоносном стиску све док жртва не издахне. Сваки пут када пусти жртву да удахне ваздух зна да себи ствара вишак простора за још јачи стисак и тиме приводи жртву свршеном чину тј. сигурној смрти.

Као и змије, лукави глобалисти знају када требају да направе паузу у притиску на њихове жртве (нас!) и када да почну са поновним стиском. То је управо оно што овде чини ЕУ.

У првих 15 месеци константног уплива више од 1.5 милиона тзв. миграната и продирања у срце Европе, глобалисти чине, баш оно што и удав змија, попуштају свој стисак. Као последица овога расте огорчење и узидизање радикалних политичких активности међу свесним европљанима који се налазе на ивици да „издахну“ – јер је уследио још јачи стисак.

Сензационе изјаве попут оне да ће сви мигранти који иду преко Турске и пролазе кроз Грчку бити враћени у земље порекла, су само део онога што смо назвали „одложени притисак“. Али истина је мало другачија: сви ти мигранти, у 95% то су мушкарци, војници. Они попут бубашваба продиру у Европу где им је и циљ да остану; а они који су на путу преко Италије који иду путем пост-Гадафијев Либије настављају да пристижу иако се о њима мало прича у јавности. У скорије време можемо чак и очекивати да власти у Грчкој и Турској под притиском глобалиста остану неми на пролаз миграната и престану са контролисањем проласка. У мору медијских обмана о новој «кризи» у комбинацији са неколико «фудбалских финти» европски медиокритети ће бити спремни да поново ухвате ваздух и тиме се припреме за следећи ниво дављења.

И све док европски медиокритети (углавном обични људи залуђени модерним начином живота и избомбардовани фабрикованим медијима) не почну да схватају циљ велике игре, а то је да се бели човек потпуно не уклопи у њихов план о новој европској раси – глобалистичка змија наставља свој стисак опет, опет и опет. И све тако док Европу не изморе и доведу је до тренутка кад више неће моћи да пружи отпор. То је основа монструозног „Калерги плана“.

Ко је уопште Калерги?

Рајхард Куденхов-Калерги је аустријски дипломата, филозоф син аустријског дипломате Хајнриха Куденхов-Калергија и јапанке Митсу Аојаме. 

Са својим покретом, финансијски подржаном од познатих светских милијардера попут Ротшилда, Баруха и Варбурга, Калерги, због својих добрих контаката и блискости са европским политичким круговима и аристократама, успева да привуче тадашње најважније шефове држава да подрже његов пројекат „европских интеграција“, о чему Винстон Черчил отворена са пуно ентузијазма прича, а 1945. говори и о неопходном стварању „Сједињених Еропских Држава“.

Мало ко зна да је Калерги један од „очева“ евро интеграција које имају за циљ да изврше геноцид и етноцид над Европљанима. Још давне 1922. године Калерги оснива у Аустрији „Пан-Европски покрет“, који је од самог свог оснивања усмерен ка једном циљу стварању Федералне државе на простору Европе под покровитељством САД. Евро интеграције ће бити први корак у стварању будуће светске владе.

С растом Мусолинија у Италији, Хитлера у Немачкој, Франка у Шпанији, пројекат Калергијеве „јединствене Европе“ бива привремено заустављен. Али после пораза Немачке, Калергијев велики план, захваљујући подршци Винстона Черчила, светских богаташа и моћника као и фабрикованих медија, чине своје прве значајне кораке у реализацији својих монструозних планова.

Како наводи у својој књизи „Практичан идеализам“, Калерги смело даје своје виђење о изгледу будуће генерације Европе, и каже како Европљани више неће бити бели људи. Како то он својим речима каже: „Човек будућности ће бити мешане расе. Расе и класе ће постепено нестати због елиминације простора, времена и предрасуда. Европско-Негроидна раса будућности, по свом изгледу ће подсећати на старе Египћане, она ће заменити разноликост народа са различитости појединаца.“

План Калергија није само план за Европу, то је план новог светског поретка. Геноцид над белим човеком је веома реална ствар и тренутно се одиграва баш онако како је Калерги и његов тим и замислио. Он је разлог зашто је Други Светски рат наметнут Хитлеру и Мусолинију; а такође је прави разлог зашто Маршалов план садржи скривене одредбе за обједињавање Европе. Све се коцике склопе кад сазнамо да су истакнути „лидери“ ЕУ попут Ангеле Меркел добитници Калергијеве награде, а да је још горе први добитник те исте награде је био и сам Калерги. 

На крају долазимо до закључка ако погледамо данашњу Европу, видимо да се план Калергија, полако али сигурно остварује и да постоје велике шансе и да се у потпуности оствари. Тренутно смо у Европи суочени са тзв. феноменом „ мондијализације Европе“ – стварањем „нове европске цивилизације“ оформљене уз подршку мултикултурних мисионара, створене из масовних имиграционих хорди африканаца и азијата. Сваке године, мешовити бракови који су постали тенденција и свакодневница у Европи стварају на хиљаде нових лица мешовите расе тзв. „синове Калергија“. Под вишеструким приском медија и пропагирањем хуманизма, Европљани су доведени у ситуацији да негирају своје порекло, да негирају свој етнички идентитет.

Присталице глобализма настоје да нас убеде да одустанемо од нашег идентитета. Како етничког тако и културолошког јер он за њих представља акт „расизма“, у замену они нуде одбацивање као прогресивни и хуманистички акт чиме постижу свој циљ стварање тзв. слепих потрошача. У овим тешким временима, потребно је више него икад да се разоткрију лажи система како би се обновио дух побуне у Европи. Интеграција је ништа више него геноцид. Ми свесна деца Европе немамо избора него да се побунимо и нађемо алтернативу јер све остало је етничко самоубиство.

Александар Воркапић

x

КАКО МОЖЕМО ПРОМЕНИТИ СИСТЕМ?

У касно јесење вече у парку Ташмајдан седела су два пријатеља на клупи. Све је било пуно жутог лишћа. Седели су замишљени. Њихов однос је у духовном смислу био сличан односу Корто Малтезеа и Распутина. Као што су ти стрип јунаци имали заједнички циљ (авантура и проналазак блага), тако су и њих двоје имали заједнички циљ (обновити Србију), но исто тако су им се размишљања у виду средстава постизања циља разликовала. Можда је то различито разматрање начина деловања произлазило из тога што је један био студент права, док је други био студент историје. Тишину прекида студент права:

• Писао си и говорио о марксистичкој теорији културне хегемоније Антониа Грамшија као средству освајања власти, медија и културе од левичара. Зашто десничари не би применили исти модус операнди? 
• Ако мислиш на десничаре у свету, онда имаш неуспели покушај примене те теорије од групе познате као Европска нова десница. Ако ипак мислиш на десничаре у Србији, онда ту имаш проблем генерација. Стара генерација истинских десничара (не мислим на лажне екстремне десничар који су агенти леве експозитуре и тако штите своје интересе парадирајућу у црним одорама) не разуме ту методу и не жели ни покушати применити је јер у суштини не разумеју повезаност политике са, рецимо, културом. Њима је страно свако метаполитичко деловање.
• Шта је са нашом генерацијом, можемо ли ми складно тој теорији предузети тзв. „марш кроз институције“? Можемо ли преузети систем и учинити га бољим?
• Наш систем је под контролом бивших комуниста и њихових потомака. Они су имали готово пола века времена да заузму позицију и науче како треба владати. Ми када би неким чудом заузели кључне позиције не би знали шта урадити са њима, осим тога сигурно их све не би могли макнути и они би нас саботирали. Треба деловати изван система јер систем нужно квари људе, систем се не може мењати изнутра!
• Не слажем се са тобом и твојим парафразирањем Хамилтона да моћ квари. Желиш ли рећи и да би ја као део система постао покварен?
• Ти си то сам рекао!
• Хвала што имаш тако лепо мишљење о мени.
• Не мислим ништа лоше, само желим рећи да ни ти не би био имун на злоупотребу система да одржиш позицију моћи. Примера ради, ти би сигурно дао пре посао пријатељу или рођаку, него неком квалитетнијем човеку супротног светоназора.
• Тачно је да систем зависи о људима и да се кадрирањем система једино може променити, али мој би принцип кадрирања био квалитет и знање човека испред светоназора, но ако би примао човека супротног светоназора онда бих јасно био додатно на опрезу нпр., ако је новозапослени унук јаког партијског човека и верује још увек у бајке комунизма, али добар је информатичар. Поента је онда наћи квалитетне и паметне људе истог светоназора, пре свега оне са јасним осећајем части и моралне одговорности. Свако ко жели успети мора наћи минимално два сарадника који су једнако способни као он и барем једног сарадника који је способнији од њега. Они који се окруже мање способним од њега су осуђени на пропаст, управо ти мање способни ће најчешће направити грешку која ће их коштати главе. Умрежавање је бит свега, али до умрежавања долази најлакше по светоназорском кључу. Ту само треба пазити на оне што лажно чине одређени светоназор.
• То је могуће само изван система. Понављам свако ко уђе у систем кад тад се исквари и учини под притиском система нешто неетично.
• Систем се не може мењати споља већ само изнутра. Ако оставимо систем нашим светоназорским противницима, онда им остављамо новац порезних обвезника да га користе против државе и народа. Не може се мерити, примера ради деловање цивилних организација то јест, непрофитних организација са, рецимо, неком јавном установом и највећа разлика јесте у финансијској моћи (запослити особе, финансирати пројекте и делатности). Заправо, ја нисам а приори против деловања и умрежавања изван система, деловање изван система и унутар система је комплементаран. Изван система се можеш флексибилније удружити и онда у сарадњи са системом лакше деловати.
• Наведи ми пример у пракси где ће та твоја замисао довести до резултата јер "theoria sine praxi esta rota sine axi."
• Постоје примери организација повезаних са разним деловима цивилног сектора (антифашисти, комунисти, националне мањине, феминисти, ЛГБТ итд.), са тим да су светоназорски повезани директно са људима који раде у разним институцијама па их путем јавних тендера финансирају из буџета. Наравно, они имају и донаторе из иностранства чији је циљ истоветан њиховом: слабљење државе и анемија друштва. Новац даје моћ за деловање и учвршћује светоназорску повезаност са интересном повезаности. Без средства за опстанка нема ни борбе за опстанак. Битна је разлика само у томе има ли таква групација за циљ деловати против општег добра или за опште добро. Исто тако је битно да шпенглеровски речено новац не надвлада крв.
• Можда они делују у уверењу да чине добро, а вечно чине зло.
• Немој ми сад улазити у дигресије парафразама Мефистофелеса из Фауста. Верујем да свако дубоко у себи зна чини ли добро или зло. Вратимо се на бит расправе. Мој пример је са поентом да од непријатеља треба учити у виду начина деловања без компромитовања циља. Треба ући у министарства (што више различитих, од МУП-а до Министарства културе), јавне установе (агенције, образовне институције нпр. факултети под заштитом аутономије универзитета) и јавних фондација (оне које усмеравају јавни новац) итд. Они имају моћ деловања на друштву и ту моћ често преносе на субјекте изван система као што је то цивилно друштво. Ту се опет враћамо на теорију културне хегемоније. Ако имаш медије, образовање, цивилно друштво и у крајњој линији репресивни апарат чисто да га онемогућиш да делује по светоназорској линији против тебе, онда си у позицији моћи. Тако се мења систем и тако се мења друштво. Наравно, ту онда треба и хришћанске понизности да не злоупотребиш моћ. У праву је Балзак када каже у роману „Сјај и беда куртизана“ да се моћ најбоље огледа у злоупотреби тако да се крше правила без санкције када то одговара ономе у позицији моћи.
• Све што ти говориш јесте под глаголом „треба“, ниси баш јасан у томе „како“, ако су припадници супротног светоназора већ тако умрежени са државним апаратом и повезани у јаки леви монопол на друштвеној сцени.
• То што говорим је „како“ на вишем нивоу. Модус операнди на нижем нивоу јесте за почетак удруживање кроз организације, фондације, задруге па чак и трговачка друштва, тј. стварање база умрежавања на разним платформама. Данас технологија даје могућност умрежавања на даљину, иако ништа не може заменити састанке ин виво. Онда се полако траже рупе у систему где се можемо позиционирати па макар и на најмањем месту. Тежак је то пут, пун одрицања и захтева много лукавштине, чак и хуљења властитог светоназора.
• Зар није једноставније у том циљу основати странку. Мислим сврха странке за разлику од организације јест освајања власти и кадрирање институција.
• Није то довољно јер нова странка код нас не може само тако освојити власт и државни апарат. Битан део бирача постојећих странака данас јест бирократија (нпр. државни службеници, јавни службеници итд.) и они заједно са политички именованим функционерима заједно креирају и стварају политике те их спроводе у пракси. Хипотетски говорећи нова генерација која оснује странку и да освоји власт питање је да ли би имала знања како владати, па чак, ако би теоретски некако стекла знање (нпр. партиципирање у раду других странака ради искуства) питање је да ли би успела натерати бирократију да спроводи њихову политику и да не опструира на сваком кораку примену јер бирократија је та која на терену оживљава политику. Није довољна промена закона, потребна је креативна примена закона у складу са задатом политиком. Нова странка није лош пут ако се образује чланство ( нпр. проучавање правног система државе на летњим школама, симулације владе у сенци) и ако се смисле правни механизми за кроћење бирократије (нпр. лакша могућност отказа непослушних бирократа), но у крајњој линији опет се све своди пре или после на потребу кадрирања својих чланова.
• И шта онда, странке, државни апарат и ти субјекти изван институција делују заједно и координирано раде на обнови Србије? То је готово немогуће одржавати да не дође до како ти кажеш злоупотребе. То је једноставно превелик систем.
• Немојмо бити утописти, наравно да ће се јавити међу нашим редовима кукољ, било да су то наши људи искварени новцем, било да су то убачени људи из супротног светоназора. Такве онда ми морамо дисциплиновати и санкцонисати, без изузетка!

На крају два су се студента сложили да се не слажу. Наставили су даље седити без речи у мислима где су наставили разговор сами са собом.

Марко П.

БОГОВИ КУГЕ: ГЕОПОЛИТИКА ЕПИДЕМИЈЕ И МЕХУРИЋИ НИЧЕГА

Верујемо да је вакуум космоса у еквилибријуму, што значи да је прошао читав руг могуће ентропије… али, шта ако се само претвара да је тако?

Коронавирус и распад светског поретка

Последње две деценије ишчекујемо нешто судбинско, нешто бесповратно и одлучујуће. Можда ће ова епидемија вирусом корона бити то.

Рано је за прецизне закључке, али неки геополитички и идеолошки елементи су можда већ прешли тачку без повратка.

Епидемија коронавируса представља крај глобализације. Отворено друштво је зрело за инфекцију. Свако ко жели да растури државне границе припрема територију за потпуно уништавање човечанства. Можете се насмејати, наравно, али људи у белим ‘хазмат’ оделима зауставиће непримерени смех. Само нас затвореност може спасити. Затвореност у свим чулима - затворене границе, затворене економије, затворено снабдевање робом и производима, што је Фихте назвао "затвореном трговачком државом". Сороша би требало линчовати, а Фихтеу подићи споменик. То је прва лекција.

Друга: вирусом корона, стигло се до последње странице либерализма. Либерализам је учинио да се вирус у сваком погледу лакше шири. Епидемија захтева унишавање свих разлика. Либерализам је вирус. Биће потребно да прође још мало времена, а либерали ће бити називани ‘лепрозним’, заразним ‘манијацима’ који позивају на плес и забаву усред заразе. Носилац коронавируса је либерал и његов заштитник. А ово ће бити посебно тачно, ако се испостави да је вирус, као биолошко оружје, створен у Сједињеним државама, ‘тврђави либерализма’. Друга лекција: либерализам убија.

Треће: критеријуми за успех и просперитет земаља и друштава се драматично мењају. У борби против епидемије, нити ће Кину спасити богатство, нити Европу социјални систем, нити ће одсуство социјалног система спасити Сједињене државе (највећу светску војну и финансијску силу). Чак ни Ирану од помоћи нису духовна вертикала и режим. Коронавирус је одсекла читав врх цивилизације – нафте, финансија, слободне размене, тржиште, поптуну надмоћ Фед банке… светске вође су беспомоћне. Сад ће наступити поптуно другачији критеријуми:

- поседовање антивируса

- способност самосталног спровођења живота за себе и своје вољене у условима максиалне затворености.

Испуњавање ових критеријума значи преиспитивање свих вредности. Вакцина је у окружењу оних који су највероватније развили вирус, па је стога непоуздано решење. Међутим, затварање и прелазак на самодовољност је нешто што свако може учинити, мада то захтева многополарност. Малим пољопривредним добрима и природном разменом може се  преживети свеукупни распад свега.

“Дакле, који би били следећи логични кораци након победоносног марша коронавируса широм планете? У најбољем случају, појављивање неколико релативно затворених светских зона - цивилизација, великих простора или, у најгорем случају - свет Мед Макса и Резидент ивил. Руска серија ‘Епидемија’ постаје стварна пред нашим очима.”

Богови куге

Почињем да разумем зашто су у неким друштвима богови куге били поштовани и обожавани. Долазак куге омогућава потпуно обнављање друштва. Епидемија нема логике и не штеди нити племиће, нити богате, нити моћне. Неселективно уништава све и враћа људе једноставној чињеници бивања. Богови куга су најпоштенији. О томе је писао Антонин Арто, упоређујући позориште са кугом. Сврха позоришта према Артоу, јесте да, уз сву могућу окрутност, врати човека чињеници да он јесте, да је овде и сада - чињеница коју упорно и доследно настоји да заборави. Куга је егзистенцијална појава. Грци су Аполона Сминтеја називали ‘Мишјим богом’, а његовим стрелицама су приписивали моћ доношења куге. Тако почиње Илијада, што је општепознато.

То би урадио Аполон, ако би погледао савремено човечанство - банкаре, блогере, репере, посланике, канцеларијске службенике, мигранте, феминисткиње ... о томе се ради.

Буњуел је направио филм ‘Анђео уништења’, који је мање-више о томе.

Како наступа крај света

Могу се, такође, приметити елементи епидемије који наговештавају да су је створили људи, како би Западу омоућила или да вирус користи против геополитичких противника (што објашњава Кину и Иран, али не Италију и остале) или да епидемија буде почетак циљаног истребљења свих тих милијарди људи вишка, вакцином, коју су произвели ‘напредак’ и ‘отворено друштво’, према мерилима уског круга. У овом случају, може се испоставити да су ‘богови куге’ прилично специфични представници глобалне финансијске елите, која је одавно препознала ‘границе раста’. Али, чак и у овом случају – посебно ако се не ради о почетку свеобухватног глобалног геноцида, већ само о тесту - закључак је исти: они који се представљају да као имају одговорност за људска друштва, нису оно за шта се представљају.

“Либерализам је само изговор за масовно истребљење, каква је била колонизација и ширење стандарда модерне западне цивилизације. Глобалне елите и њихове марионете можда рачунају да ће преживети уз вакцину, али нешто упућује да баш ‘у том грму лежи зец’.   Вирус се може понашати неодговарајуће, а процеси који су започели на цивилизацијском нивоу, па чак и појединачним непредвидивим спонтаним догађајима, могу пореметити њихове пажљиво осмишљене планове.”

Можда читава светска економија неће пропасти за неколико месеци, али чини се да се креће управо у том смеру ..

Све што савремени људи сматрају ‘одрживим’ и ‘поузданим’ је чиста илузија, коронавирус то показује јасно и живописно. У ствари, након што се логика онога што се догађа настави даље развијати, могли бисмо видети како се свет завршава - барем свет који смо познавали или познајемо. А, истовремено ће почети да се назиру и прве контуре нечег другог.

Материја је угрожена

Занимљиво је да су се, упоредо са коронавирусом, који је, у извесном смислу, постао субјекат цивилизације, појавиле и расправе у научној заједници о ‘мехурићима ничега’, оживљавајући неке хипотезе чувеног физичара Едварда Витена, једног од главних теоретичари феномена ‘суперструна’.

Према идејама савремених физичара, ‘мехури ничега’ могу настати из ‘лажног вакуума’, тј. вакуума који само изгледа да је достигао стабилност, а, у ствари, није. У десетодимензионалном свету (са четири обичне мерне димензије и још шест, присутних путем сабијања), такви ‘мехурићи ничега’ су прилично вероватни. Ако настану, они могу усисати галаксије у ништа и прогутати Универзум. Ове вртешке настале од нестабилних вакуума остављају добар утисак.

А, опет, као и у случају коронавируса, кажу да се “ништа лоше не догађа, све је под контролом”. Представници научне елите нас уверавају да су шансе за појаву ‘мехурића ничега’ смешно мале.

Али, чини ми се да и није баш тако. Напротив, нису смешно мале прилично су значајне. Савремени свет је управо један такав ‘мехурић ничега’, који брзо расте, упијајући смисао и растварајући бивање: либерализам и глобализација су његови најживописнији изрази. Коронавирус је, такође, мехурић ничега.

Сâма природа овог вируса је занимљива (иако не подносим појам ‘природе’, нема ничег бесмисленијег). Она је нешто између живог бића – има ДНК и РНК -и минерала (нема ћелије). Међутим, највише подсећа на неуралну мрежу или, чак, на вештачку интелигенцију. Или је ту или није, жива или нежива… управо је то ‘неуравнотежени вакуум’, који стара оне ‘мехуриће ничега’.

Верујемо да је космички вакуум уравнотежен, дакле да је прошао читав циклус могућих ентропија ... али, шта ако се то само тако чини?

“Када чујете причу о пијаци у Вухану и замислите борбу слепих мишева са отровним змијама, њихову жестоку размену заразе и убојитим микроскопским стрелицама не-бивања у облику круне, немогуће је ослободити се слике мехурића ничега . Исти осећај изазива пад цена нафте и пад индекса акција. Чак и рат - својом посебношћу и егзистенцијалним буђењем - не спашава нас од напада ничега, јер је мотивација модерних ратова тако дубоко уплетена у материјалне, финансијске и корумпиране интересе, изгубивши првобитну чистоту: непосредни сусрет са смрћу. Он служи само као још један балон ничега, испуњавајући упутства, да се материја доведе до потпуног заборава.”

Куга као догађај ('event')

Да ли је могуће очекивати да ће човечанство, након суочавања са коронавирусом, донети одговарајуће закључке, смањити глобализацију, избацити либерална сујеверја, зауставити миграције и окончати опсцене техничке изуме који урањају све дубље и дубље у бескрајне лавиринте материје ? Одговор је сасвим јасно - не. Сви ће се зачас вратити својим старим навикама, пре него што лешеви и буду сахрањени. Чим – и, ако - тржиште оживи, а Dow Jones се пробуди, све ће се вратити у нормалу. Наиван је онај који мисли другачије. Али шта то значи? То значи да ће се чак и епидемија овог обима претворити у несрећни неспоразум. Нико неће разумети значење доласка богова куге, нико неће размишљати о ‘мехурићима ничега’ и све ће се понављати изнова и изнова, све док се не достигне тачка одакле више нема повратка.

Ако неко пажљиво уочава проток времена, требало би да буде јасно да смо веома близу те тачке.

Аутор: Александар Дугин

Извор: geopolitica.ru

СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ У ДОБА КОРОНЕ

Драга моја браћо и сестре,

наша Црква већ два миленијума преноси благодат својих Светих тајни, на добро познат, толико хуман и истовремено благословен начин, а за “исцељење и оздрављење душе и тела”.

Цркву никада није проблемотизовала нити компромитовала модерна логика омаловажавања, већ Црква свакодневно живи с искуством потврде једног великог чуда. Да ли је могуће да Свето причешће буде узрок болести или да нанесе чак и најмању штету? Да ли је могуће да тело и крв нашег Господа и Бога инфицира наше тело и нашу крв? Да ли је могуће да ће свакодневно двехиљадегодишње искуство бити урушено рационалношћу и хладном плиткошћу савремене епохе?

Верници се вековима причешћују, како здрави тако и болесни, из исте Света чаше и истом кашичицом, које никада не дезинфикујемо и никада се никаква болест није појавила.

Болнички свештеници, чак и они инфективних клиника и одељења, причешћују вернике, а након тога са побожношћу и сами употребљавају остатке истог божанског причешћа и без обзира на све то, ови свештеници настављају да живе веома дуго.

Свето причешће је оно најсветије што Црква и људи имају, највећи лек икада душе и тела. Ово је учење и искуство наше Цркве.

Они који не верују у Васкрсење Господа, они који исмевају Његово рођење од Дјеве Марије, они који поричу мирис светих моштију, они који презиру светост и преподобност, они који мрмљају против наше Цркве, они који желе укинути и најмањи траг вере из наших душа, природно је да покушају да искористе ову прилику да нападну и вређају Свету тајну божанске евхаристије.

Чињеница да су англиканци и римокатолици из предострожности одлучили да прекину давање божанских дарова у оба вида (и хлеба и вина), не показује, како неки тврде, њихову разборитост, опрезност и слободу, већ та чињеница најбоље показује њихову огромну удаљеност од наше Свете Цркве, која је евхаристијска како у свом богословљу тако и у животу. То показује удаљеност других хришћанских цркава од наше Цркве која живи, верује и проповеда ову Свету тајну причешћа. Удаљеност других хришћанских група, које индиректно признају одсуство Божје благодати и знакова Божијих из њихових такозваних светих тајни, као и губитак њиховог црквеног идентитета. Живот без Свете тајне причешћа изгледа као озбиљна болест без лека.

Нажалост, велики проблем није вирус грипа – како то тврде “мас медији”, нити глобални вирус панике – како тврде медицинске асоцијације, већ вирус омаловажавања и микроб маловерја.

А најбоља вакцина за све ово је наше често “са чистом савешћу” и “неосуђено” учешће у Божанским Светим Тајнама. Наш одговор на овај нечасни изазов наших дана јесу наши сопствени животи.

Добро је да наши проницљиви духовници, након расуђивања, код верника за које сматрају да не постоје духовне препреке, подстакну што чешће приступање Светим бесмртним тајнама у овим тешким временима, а онима који немају благослов да тако често приступају животодавној Чаши, да када то чине, чине са „страхом Божијим, са пуно вере и искрене љубави”.

Митрополит Месогејски Николај (Хаџиниколау)

Са грчког превео: Антоније Недељковић

Извор: mitropolija.com

„Умираће људи од страха и од очекивања 

онога што наилази на свет.“  

(Јеванђеље по Луки 21, 26)

МИРЧА ЕЛИЈАДЕ: НОСТАЛГИЈА ЗА ИЗВОРИМА

Позната је мисао Мирче Елијaдеа, историчара религија и антрополога, да је сакрално елемент у структури људске свести, а не тек неки степен у историји те исте свести. Ова мисао може да се узме као главно обележје читавог његовог богатог стваралачког опуса; она је заправо чежња за обновљеном сликом света која би требало да послужи дубљем схватању истинске људске природе управо у модерном и постмодерном добу, засићеном и замореном једнодимензионалним схватањем човека и света. Јер, према Елијадеу, управо због заборава сопствених духовних корена модерни човек тавори у јаловој и спутаној егзистенцији. Бити човек или живети као људско биће заправо значи бити религиозан, у најширем значењу те речи. Међутим, данашњем човеку, који живи у радикално десакрализованом свету, од свих стварних и измишљених потреба највише недостаје управо осећај истинског религиозног чина; недостаје му потпуно искуство светог, које је толико надахњивало древне народе у свим видовима културе и свакодневног живота. Стога је Елијаде, неуморно тражећи узроке човековог пада у световно и материјално, истраживао дубине и ширине древних менталитета и система знања, толико различитих од данашњих преовладавајућих погледа на свет.

Супротно научној традицији XIX и прве половине XX века, за Елијадеа древни менталитет није „предлогички менталитет” (велики преокрет у научним истраживањима древних менталитета изазвао је случај познатог антрополога Левија Брухла који се пред властиту смрт, уочи Другог светског рата, одрекао своје теорије по којој се првобитни људи нису држали логичких и рационалних начела, већ је морао да призна, након многих и исцрпних истраживања, да је логичка структура мишљења слична у свим људским културама). То није менталитет детињастих људи који су били само етапа у развоју нашег развијенијег и напреднијег облика цивилизације и културе. Елијаде није проучавао древна и „примитивна” друштва због пуке носталгије према прошлости, већ првенствено због уверења да се ту ради о општељудским способностима које су заједничка баштина људске врсте и које нису искључиво власништво неког специфичног временско-просторног периода. Штавише, био је уверен да се управо свеопшта криза западног модела цивилизације, која је кулминирала у XX веку (а свакако се наставља и почетком новог, XXI века), може превладати и надвладати само ако се успостави континуитет са заборављеним људским способностима обновљивим чак и у нашој савремености, јер модеран човек живи дезоријентисан.

Човеков положај у космосу и живи мит

Човек као биће које има могућност да живи између постојања/бивства и ништавила, између светлосних висина и најдубљих тмина, између „бога и звери”, велика је тема мудрословља још од древних времена. Очигледно је да је човек готово увек схватан као биће које има више аспеката, а исто схватање се односило и на свет у коме живи. Сви ти аспекти саставни су део људског бића, али немају сви исту важност; управо откриће светог, према Елијадеу, човеку омогућава нужну оријентацију. Другим речима, „тешко је замислити како би људски дух могао да делује без уверења да у свету постоји нешто што је потпуно стварно. (…) Искуством светог, људски дух је схватио разлику између онога што се указује као истински стварно, снажно, богато и вредно и онога што је лишено тих својстава, односно хаотичног и опасног следа ствари, њихових случајних и бесмислених појављивања и нестајања” (Mircea Eliade, La Nostalgie des Origines, Париз, 1969.) Управо уважавајући сложеност људског бића, древни народи су указивали на неопходност човекове оријентације, како у односу на себе самог, тако и у односу на свет који га окружује, а који су стари Грци називали космос. А тај космос није био свет према уобичајеном и савременом схватању, већ свет као умно уређена целина коју је, према Платону, уредио демијург, божански творац. Зато кроз њега струје интелигибилни закони, закони божанског ума. Све то, према Елијадеу, садрже и космогонијски митови који нам говоре како је све што постоји дошло у постојање, и који је смисао целокупног постојања, читавог космоса и самог човека. Зато су они били архетипски узори понашања и на неки начин одређивали специфичан положај човека у космосу. Исто тако, они су човека уводили у средиште космичких збивања и на тај начин му придавали јединствен субјективитет. Тако он није само објекат или градивно ткиво универзума, већ делатно биће које у космосу остварује своју сврху и своју судбину. Али, одувек се знало да у људском случају постоје могућности и за другачије, па и супротно; људски живот може бити смислен, засићен оним битним, рекао би Елијаде, али и бесмислен (треба се само сетити мита о Сизифу).

Најчешће се, ипак, током често мукотрпне људске историје, ради о мешању једног и другог– и смисла и бесмисла. И управо у томе Елијаде види пресудно значење митова и митске слике света: мит је нека врста психолошког компаса који уноси ред у привидни хаос светских и људских збивања; он је жив и омогућава нам разликовање оног битног од небитног, примарног од секундарног. Након дугог времена (више од неколико векова) и након горких искустава живљења у свету испражњеном од своје бити (а то је заправо, према Елијадеу, последица радикалне десакрализације модерних времена) у научном свету мит опет постаје актуелан: „Пре више од пола века, западни научници сместили су мит у перспективу која је била у очигледној супротности са перспективом XIX века. Уместо да, попут својих претходника, обрађују мит онако како се то дотада уобичајено радило, односно као ’причу’, ’измишљотину’, ’фикцију’, они су га прихватили онако како су га схватала архајска друштва, у којима је мит, управо супротно, означавао ’истиниту причу’, која је, штавише, нарочито драгоцена, јер је света, архетипска и значајна.” Поновно откриће мита дало је могућност истраживања древних универзума управо у критичном тренутку западне историје, у тренутку свеопштег нихилизма и кризе идентитета читавог западног културног и цивилизацијског круга. Јер, „није извесно да се западна мисао још може одржати у својој ’дивној изолацији’. Сaмо модерно доба јасно се разликује од оних која су му претходила: оно је обележено конфронтацијом са ’непознатима’, са ’странцима’ и њиховим световима, са необичним, удаљеним, егзотичним или прадавним универзумима. Открића дубинске психологије, исто као и успон неевропских народа на хоризонту историје заиста значе продор непознатих у некад ограђено поље западне свести. (…) Труд уложен у исправно разумевање начина мишљења страних западној рационалистичкој традицији, односно понајпре у одгонетавање значења митова и симбола, изразиће ће се кроз значајно обогаћивање свести.”

Изгубљени језик симбола

Откриће симбологије и језика симбола, предуго одбациваних од нововековне западне историје, допринело је, можда на најдрагоценији начин, поновном открићу древних, али и друкчијих народа на Западу. Елијаде сматра да ће научници, када овај језик – уз помоћ дубинске психологије, етнологије, антропологије, историје религија и херменеутике  –поново открију, остати запањени његовом дубином, али и његовим моћима, обновљујућим за имагинативне способности људског бића, чији је недостатак узрок многих егзистенцијалних и душевних недаћа и падова модерног човека. Такође, ова открића избавиће западњаке од „провинцијализације европског духа”, спутаног дискурзивном логиком и позитивизмом, па зато неспособног да се истински отвори према многим вредностима древног менталитета.

„Систематска истраживања која су се бавила ’примитивним’ менталитетом открила су важност симболизма за архајску мисао, као и његову темељну улогу у животу било ког традиционалног друштва. Надилажење сцијентизма у филозофији, поново буђење занимања за религију након Првог светског рата, као и мноштво поетичких искустава, а нарочито истраживања надреализма, на разним пољима и са различитим исходима, привукли су пажњу шире јавности на симбол, схваћен као аутономни начин спознаје. Еволуција о којој је реч део је реакције на рационализам, позитивизам и сцијентизам XIX века и већ је сама по себи обележила другу четвртину XX века.” И зато „симболичка мисао није искључиво у домену детета, песника или неуравнотежене особе: она је својствена људском бићу и она претходи језику и дискурзивном уму. Симбол открива најдубље аспекте стварности који пркосе сваком другом средству спознаје. Слике, симболи, митови и нису неке олаке и неважне творевине психе; они одговарају на одређену потребу и врше одређену функцију: разоткривају најскровитије модалитете суштине бића.

(…) На модерном је човеку само да покуша ‘пробудити’ то непроцењиво благо симболичких слика које носи у себи; да пробуди слике како би их посматрао у њиховом девичанству и упио њихову поруку. (…) Психолози, на првом месту К. Г. Јунг, показали су до које мере проблеми модерног света произлазе из дубоке неравнотеже психе, како индивидуалне тако и колективне, изазване добрим делом све већом стерилизацијом маште.”

Обновљена слика света

Као што смо у првом делу овог кратког огледа могли да видимо, Елијаде не посматра прошлост као нешто надиђено, нити разматра духовне преокупације „примитивних”, древних народа као нешто што је својствено само њима. Дакле, не ради се о стерилној одбрани прошлости која би оправдавала многе промашаје, сталне пратиоце свега људског, нити о повратку у првобитно људско стање, независно од догађаја који су уследили током историје и који, какви год били, представљају драгоцено искуство у опхођењу са људском природом и многоструким могућностима људског бића.

Управо супротно, Елијаде настоји да нас, модерне људе, повеже са сопственим коренима, које смо у лутањима током последњих неколико векова све више и више заборављали. Парадоксално, управо нас криза идентитета и свеопшта дезоријентисаност савременог света нужно упућују на истраживања прошлих светова, који су у много чему другачији, али ипак дубоко људски. Јер, „ако осмотримо опште ставове архајског човека, запањиће нас следећа чињеница: предмети спољњег света, баш као ни људске активности саме по себи, немају никакву стварну вредност. Неки предмет или нека активност добијају вредност и тако постају стварни зато што су на неки начин укључени у стварност која их надилази.” Иако су неке вредности заборављене, па чак и негиране, оне су према Елијадеу заправо неуништива константа, јер потичу од архетипова и потреба за њима протоком времена не јењава. Могу бити искривљене, могу бити преобликоване, а како нам говоре открића дубинске психологије на коју се сам Елијаде често позива, могу бити и потиснуте дубоко у подсвест појединаца и друштава градећи тако колективно несвесно. Управо зато је његова носталгија усмерена према изворима, према оном битном што може да нам пружи једну обновљену и вишедимензионалну слику света у коме човек има право на много више од пуког преживљавања.

Петар Бујас