Позната је мисао Мирче Елијaдеа, историчара религија и антрополога, да је
сакрално елемент у структури људске свести, а не тек неки степен у историји те
исте свести. Ова мисао може да се узме
као главно обележје читавог његовог богатог стваралачког опуса; она је заправо
чежња за обновљеном сликом света која би требало да послужи дубљем схватању
истинске људске природе управо у модерном и постмодерном добу, засићеном и
замореном једнодимензионалним схватањем човека и света. Јер, према Елијадеу,
управо због заборава сопствених духовних корена модерни човек тавори у јаловој
и спутаној егзистенцији. Бити човек или живети као људско биће заправо значи
бити религиозан, у најширем значењу те речи. Међутим, данашњем човеку, који
живи у радикално десакрализованом свету, од свих стварних и измишљених потреба
највише недостаје управо осећај истинског религиозног чина; недостаје му
потпуно искуство светог, које је толико надахњивало древне народе у свим
видовима културе и свакодневног живота. Стога је Елијаде, неуморно тражећи
узроке човековог пада у световно и материјално, истраживао дубине и ширине
древних менталитета и система знања, толико различитих од данашњих
преовладавајућих погледа на свет.
Супротно научној традицији XIX и прве половине XX века, за
Елијадеа древни менталитет није „предлогички менталитет” (велики преокрет у
научним истраживањима древних менталитета изазвао је случај познатог
антрополога Левија Брухла који се пред властиту смрт, уочи Другог светског
рата, одрекао своје теорије по којој се првобитни људи нису држали логичких и
рационалних начела, већ је морао да призна, након многих и исцрпних
истраживања, да је логичка структура мишљења слична у свим људским културама).
То није менталитет детињастих људи који су били само етапа у развоју нашег развијенијег
и напреднијег облика цивилизације и културе. Елијаде није проучавао древна и
„примитивна” друштва због пуке носталгије према прошлости, већ првенствено због
уверења да се ту ради о општељудским способностима које су заједничка баштина
људске врсте и које нису искључиво власништво неког специфичног
временско-просторног периода. Штавише, био је уверен да се управо свеопшта
криза западног модела цивилизације, која је кулминирала у XX веку (а свакако се наставља и почетком новог, XXI века), може превладати и надвладати само ако се успостави континуитет са
заборављеним људским способностима обновљивим чак и у нашој савремености, јер
модеран човек живи дезоријентисан.
Човеков положај у космосу и живи мит
Човек као биће које има могућност да живи између постојања/бивства и
ништавила, између светлосних висина и најдубљих тмина, између „бога и звери”,
велика је тема мудрословља још од древних времена. Очигледно је да је човек
готово увек схватан као биће које има више аспеката, а исто схватање се
односило и на свет у коме живи. Сви ти аспекти саставни су део људског бића,
али немају сви исту важност; управо откриће светог, према Елијадеу, човеку
омогућава нужну оријентацију. Другим речима, „тешко је замислити како би људски
дух могао да делује без уверења да у свету постоји нешто што је потпуно
стварно. (…) Искуством светог, људски дух је схватио разлику између онога што
се указује као истински стварно, снажно, богато и вредно и онога што је лишено
тих својстава, односно хаотичног и опасног следа ствари, њихових случајних и
бесмислених појављивања и нестајања” (Mircea Eliade, La Nostalgie des Origines,
Париз, 1969.) Управо уважавајући сложеност људског бића, древни народи су
указивали на неопходност човекове оријентације, како у односу на себе самог,
тако и у односу на свет који га окружује, а који су стари Грци називали космос.
А тај космос није био свет према уобичајеном и савременом схватању, већ свет
као умно уређена целина коју је, према Платону, уредио демијург, божански
творац. Зато кроз њега струје интелигибилни закони, закони божанског ума. Све
то, према Елијадеу, садрже и космогонијски митови који нам говоре како је све
што постоји дошло у постојање, и који је смисао целокупног постојања, читавог
космоса и самог човека. Зато су они били архетипски узори понашања и на неки
начин одређивали специфичан положај човека у космосу. Исто тако, они су човека
уводили у средиште космичких збивања и на тај начин му придавали јединствен
субјективитет. Тако он није само објекат или градивно ткиво универзума, већ
делатно биће које у космосу остварује своју сврху и своју судбину. Али, одувек
се знало да у људском случају постоје могућности и за другачије, па и супротно;
људски живот може бити смислен, засићен оним битним, рекао би Елијаде, али и
бесмислен (треба се само сетити мита о Сизифу).
Најчешће се, ипак, током често мукотрпне људске историје, ради о мешању
једног и другог– и смисла и бесмисла. И управо у томе Елијаде види пресудно
значење митова и митске слике света: мит је нека врста психолошког компаса који
уноси ред у привидни хаос светских и људских збивања; он је жив и омогућава нам
разликовање оног битног од небитног, примарног од секундарног. Након дугог
времена (више од неколико векова) и након горких искустава живљења у свету
испражњеном од своје бити (а то је заправо, према Елијадеу, последица радикалне
десакрализације модерних времена) у научном свету мит опет постаје актуелан:
„Пре више од пола века, западни научници сместили су мит у перспективу која је
била у очигледној супротности са перспективом XIX века. Уместо да, попут својих претходника, обрађују мит онако како се то
дотада уобичајено радило, односно као ’причу’, ’измишљотину’, ’фикцију’, они су
га прихватили онако како су га схватала архајска друштва, у којима је мит,
управо супротно, означавао ’истиниту причу’, која је, штавише, нарочито
драгоцена, јер је света, архетипска и значајна.” Поновно откриће мита дало је
могућност истраживања древних универзума управо у критичном тренутку западне
историје, у тренутку свеопштег нихилизма и кризе идентитета читавог западног
културног и цивилизацијског круга. Јер, „није извесно да се западна мисао још
може одржати у својој ’дивној изолацији’. Сaмо модерно доба јасно се разликује
од оних која су му претходила: оно је обележено конфронтацијом са
’непознатима’, са ’странцима’ и њиховим световима, са необичним, удаљеним,
егзотичним или прадавним универзумима. Открића дубинске психологије, исто као и
успон неевропских народа на хоризонту историје заиста значе продор непознатих у
некад ограђено поље западне свести. (…) Труд уложен у исправно разумевање
начина мишљења страних западној рационалистичкој традицији, односно понајпре у
одгонетавање значења митова и симбола, изразиће ће се кроз значајно обогаћивање
свести.”
Изгубљени језик симбола
Откриће симбологије и језика симбола, предуго одбациваних од нововековне
западне историје, допринело је, можда на најдрагоценији начин, поновном открићу
древних, али и друкчијих народа на Западу. Елијаде сматра да ће научници, када
овај језик – уз помоћ дубинске психологије, етнологије, антропологије, историје
религија и херменеутике –поново открију,
остати запањени његовом дубином, али и његовим моћима, обновљујућим за
имагинативне способности људског бића, чији је недостатак узрок многих
егзистенцијалних и душевних недаћа и падова модерног човека. Такође, ова
открића избавиће западњаке од „провинцијализације европског духа”, спутаног
дискурзивном логиком и позитивизмом, па зато неспособног да се истински отвори
према многим вредностима древног менталитета.
„Систематска истраживања која су се бавила ’примитивним’ менталитетом
открила су важност симболизма за архајску мисао, као и његову темељну улогу у
животу било ког традиционалног друштва. Надилажење сцијентизма у филозофији,
поново буђење занимања за религију након Првог светског рата, као и мноштво
поетичких искустава, а нарочито истраживања надреализма, на разним пољима и са
различитим исходима, привукли су пажњу шире јавности на симбол, схваћен као
аутономни начин спознаје. Еволуција о којој је реч део је реакције на
рационализам, позитивизам и сцијентизам XIX века и већ је сама по себи обележила другу четвртину XX века.” И зато „симболичка мисао није искључиво у домену детета, песника
или неуравнотежене особе: она је својствена људском бићу и она претходи језику
и дискурзивном уму. Симбол открива најдубље аспекте стварности који пркосе
сваком другом средству спознаје. Слике, симболи, митови и нису неке олаке и
неважне творевине психе; они одговарају на одређену потребу и врше одређену
функцију: разоткривају најскровитије модалитете суштине бића.
(…) На модерном је човеку само да покуша ‘пробудити’ то непроцењиво благо
симболичких слика које носи у себи; да пробуди слике како би их посматрао у
њиховом девичанству и упио њихову поруку. (…) Психолози, на првом месту К. Г.
Јунг, показали су до које мере проблеми модерног света произлазе из дубоке
неравнотеже психе, како индивидуалне тако и колективне, изазване добрим делом
све већом стерилизацијом маште.”
Обновљена слика света
Као што смо у првом делу овог кратког огледа могли да видимо, Елијаде не
посматра прошлост као нешто надиђено, нити разматра духовне преокупације
„примитивних”, древних народа као нешто што је својствено само њима. Дакле, не
ради се о стерилној одбрани прошлости која би оправдавала многе промашаје,
сталне пратиоце свега људског, нити о повратку у првобитно људско стање,
независно од догађаја који су уследили током историје и који, какви год били,
представљају драгоцено искуство у опхођењу са људском природом и многоструким
могућностима људског бића.
Управо супротно, Елијаде настоји да нас, модерне људе, повеже са сопственим
коренима, које смо у лутањима током последњих неколико векова све више и више
заборављали. Парадоксално, управо нас криза идентитета и свеопшта
дезоријентисаност савременог света нужно упућују на истраживања прошлих
светова, који су у много чему другачији, али ипак дубоко људски. Јер, „ако
осмотримо опште ставове архајског човека, запањиће нас следећа чињеница:
предмети спољњег света, баш као ни људске активности саме по себи, немају
никакву стварну вредност. Неки предмет или нека активност добијају вредност и
тако постају стварни зато што су на неки начин укључени у стварност која их
надилази.” Иако су неке вредности заборављене, па чак и негиране, оне су према
Елијадеу заправо неуништива константа, јер потичу од архетипова и потреба за
њима протоком времена не јењава. Могу бити искривљене, могу бити преобликоване,
а како нам говоре открића дубинске психологије на коју се сам Елијаде често позива,
могу бити и потиснуте дубоко у подсвест појединаца и друштава градећи тако
колективно несвесно. Управо зато је његова носталгија усмерена према изворима,
према оном битном што може да нам пружи једну обновљену и вишедимензионалну
слику света у коме човек има право на много више од пуког преживљавања.
Петар Бујас
No comments:
Post a Comment