ИДЕАЛНИ ГРАЂАНИН?

Идеални грађанин треба да буде слаб и безопасан по систем.

Грађанин је током живота научен да се брани. Ако га терористи заробе – он ће урадиће све што му кажу. Ако бива опљачкан – он ће дати све што има код себе. Ако бива силован - опустиће се и забавиће се. Уколико налети на свађу – он бежи немеша се јер можда може бити убијен. Он не може да поседује оружје - јер ће му бити одузето. Идеалан грађанин (ако није војник или полицајац) је као биљка у пластенику, као кућни љубимац или још горе, као стока која је беспомоћна и не може се сама заштитити без помоћи свог власника или пастира. Максимум који је такав грађанин способан у опасној ситуацији је да побегне, викне „ааааа“ и позове помоћ.

Идеални грађанин треба бити лишен осећаја сигурности и поверења.

Телевизија, интернет и друге медијске платформе то раде у налету. Бескрајно ћаскање о ратовима, манијацима, смртоносним болестима и природним катастрофама ради свој посао. Успешно уплашен грађанин у првој половини свог живота требало би да се претвори у депресивну амебу. Или још боље у омаловаженог неуротичара, коме је једини доступан начин да смири живце - да заборави на напоран посао и да се „прекине“ за викенд.

Идеални грађанин треба да мрзи другог грађанина.

Безопасност и беспомоћност грађана са стварном претњом морају да се комбинују са спремношћу да се пресече грло слабијем противнику. У потрошачком друштву један грађанин мора доживљавати другог као конкурента у такмичењу или, још боље, као непријатеља. Универзална конкуренција, неповерење, као и култ успеха, не дозвољавају многим грађанима да осете јединство, а самим тим - силу.

Идеални грађанин треба да добро функционише у систему.

Стекавши образовање (или боље речено, диплому), грађанин се навикава на чињеницу да ће се већи део свог живота бавити досадним и монотоним радом до исцрпљености, без икакве видљиве користи. И у исто време да не гунђа на свог тренутног вођу (председника, премијера) и да не доводи у питање систем, приморавајући га да се упусти у такав незахвалан посао. Другим речима: кад добије „образовање“ (веће, боље) и добије посао (не нужно по образовању), грађанин потписује незванични уговор, прихватајући правила туђе игре.

Идеални грађанин мора бити морално флексибилан.

Ако се диплома или радно место не добију поштено (популарна је куповина диплома), то ће и даље бити параметар да је тај грађанин подобан, способан и квалификован за рад у систему. Уосталом, он, се прилагођава и закључује уговор са својом савешћу, и постиже свој циљ. Он тај циљ не поставља самом себи, већ јури и постиже циљ који је већ неко други поставио. И што је најважније, такво понашање грађанину престаје да бива срамотно или неприхватљиво.

Идеалан грађанин не треба да буде превише глуп или превише паметан.

Образовни систем, у принципу, треба да научи грађане „како“, а не „зашто“ да нешто предузме. Грађанин мора бити довољно паметан да би успешно радио у систему и самостално да се носио са животним проблемима. Али истовремено довољно глуп да у глави нема опасне идеје о „побољшању“ света око себе. Односно, о поправљању система који „тако добро“ функционише.

Идеални грађанин не мора да размишља о стварном стању.

Прво: не би требао да има довољно времена за то. Правилном изградњом живота, рада, породичног живота, као и културног (и не баш) живота, његов ће живот бити 100% испуњен. Друго: концепт „ума“ би се требао постепено стопити са појмом „зарада“ и „статус у друштву“. Идеалан грађанин не може изаћи из система који није изабрао, али може себи обезбедити „достојно место“ у овом систему. Барем теоретски. Захваљујући успешној замени појмова, такав грађанин ће за већину пропуста кривити себе. Или у најгорем случају „грађанина супарника“.

Идеални грађанин треба бити лишен самопоштовања.

Од детињства, у животу сваког грађанина, неопходно је присуство две обавезне слике, које потискују његов понос и подучавају га понизност. Прво: ауторитарна слика родитеља, чије је наређење дете дужно да извршава без постављања непотребних питања. Таквим васпитањем постепено се човек одвлачи од инстинктивног отпора наредбама друге особе која „зна више“ и „има право да заповеда“.

Идеални грађанин не би смео случајно или намерно да саботира рад система.

Друга обавезна слика: свемогући Бог који је увек у праву у свему. Такав „краљ у глави“ грађанима пружа шансу да настави рад чак и у случају физичке повреде или озбиљног нервног слома. На крају, верујући грађанин ће сваку увреду и неправду схватити као тест који му је послат одозго. Као бонус, „краљ у глави“ полако претвара грађанина у „дрхтаво створење“, не дозвољавајући му да превише жели, па чак и да у потпуности управља сопственим животом. А то значи прерани неуспех, па чак и нагон ка самоубиству.

Александар Воркапић