ХОЛОДОМОР: ГЕНОЦИДНИ ЗЛОЧИН ТОТАЛИТАРНОГ СОВЈЕТСКОГ РЕЖИМА 1932-1933

У периоду између 1932-1933 Украјински народ задесила је највећа катастрофа у његовој историји. Совјетски комунистички режим глађу је истребио око 7 милиона украјинских мушкараца, жена и деце изгладнело је до смрти, наневши тиме овој етничкој групацији демографски губитак од којег се никада нису опоравили. А све то је последица што је совјетска влада продавала огромне количине украјинског жита на страним тржиштима. Ова катастрофа тј. намерни покушај да се сломи украјински народ помоћу намерно изазване глади постао је познат као ХОЛОДОМОР. Реч "укр. голодомор" дословно преведена са украјинског значи "смрт глађу", или "убити глађу, гладовати до смрти" или како се преводи још на српски Гладомор.

Зачуђује чињеница што још увек, иако је прошло 85 година, димензије ове трагедије нису довољан аргумент како би се она окарактерисала геноцидом. По среди су различита политичка сагледавања на Холодомор унутар саме Украјини, а нарочито она која долазе из Москве. Наиме, ако је Холодомор био геноцид, тада се намеће обавеза именовања стране, странке, снаге, политике и државе која је тај злочин починила.

Да би злочин над етнитетом или сталежом био проглашен геноцидом, мора се доказати његова припремљеност, планирање и планско извођење. У конкретном случају познат је извршитељ: совјетски комунистички режим, односно држава која се звала СССР, којом је владала Комунистичка партија на челу с Јосифом Висарионовичем Џугашвилијем – Стаљином.

Јевхен Пашченко у зборнику «Геноцидни злочин тоталитарног режима у Украјини 1932.-1933.» наводи најодговорније за овај злочин: Јосифа Висарионовича Стаљина, генералног секретара Савезне Комунистичке Партије, Лазара Кагановича, 1929.-1939. секретара ВКП и верног Стаљиновог саборца, Павела Постишова, другог секретара ЦК КП Украјине «са посебним овлашћењима», Станислава Косиора, првог секретара ЦК КПУ, Власа Чубара, председника Савеза Народних Комесара УССР, тадашње украјинске Владе, Мендеља Хатајевича, другог секретара ЦК КПУ, такође «са посебним овлашћењим», Станислава Реденса, руководитеља ГПУ УССР и Всеволода Валицкија, овлашћеног представника ГПУ за Украјину.

Валицки је иницирао писање посебних закона који су омогућавали да се по кратком поступку стрељају гладни сељаци, или они који су им покушавали доставити мало хране, тако што се легализовало измишљање оптужби. Исти се комунистички сатрап истакао ентузијазмом у истребљивању украјинске интелектуалне елите.

Совјетски историчари о Холодомору у Украјини 1932.-1933. нису смели писати. Чак је и појам Холодомор за совјетску историографију био табу тема. Комунистички режим уништавао је примарне историјске изворе, као и живе сведоке Холодомора, како би изазвала прекид историјског сећања, и тиме бацили вечити заборав на учињени злочин. Али, на срамоту слободномислећих људи и европска и америчка историографија следиле су, служећи политичким елитама својих држава, совјетску «истину».

Совјетски Савез је историјску грађу сматрао политичким материјалом и допуштао је њено проучавање селективно и по унапред заданим шаблонама. Могућност рада у архивима Партија је додељивала својим људима, а они су орвеловским методама стварали виртуалну историографију. Тек након распада СССР-а долази до слободнијег уласка у архиве совјетске Државе, Партије и Министарства унутарњих послова, КГБ-а, ЦК СКПБ.

Тада се установило како су историјски извори који откривају трагедију Холодомора учињенога над украјинским народом већим делом били уништени, или су још увек недоступни истраживачима. Међутим, она грађа која је остало изван домашаја КГБ-а омогућава сагледавање ове трагедије и њено дефинисање као геноцид.

Пролог трагедије познате као ХОЛОДОМОР или – "Велика људска изазвана глад у Украјини 1932-1933" – била је одлука Јосифа Стаљина да колективизира пољопривреду. Он се надао да ће то не само прехранити индустријске раднике у градовима, него ће добити знатну количину жита у сврху продаје у иностранству, а новац добијен од продаје искористити за финанцирање својих индустријализацијских планова. Будући да су се фармери, познати по својој независности, одбили придружити колективним фармама, Стаљин их је одлучио "ликвидирати као класу." Процес "ликвидације" досегао је врхунац у зиму 1929-1930 када су стотине хиљада насилно напустили своје домове, стављени у теретне вагоне, отпремљени на далеки север и прогнани на Арктику, често без хране и заклона. До почетка 1930-их тоталитарни режим је похапсио више од милион украјинских сељака и депортовао их више од 850.000 на север, где су многи нестали. Врхунац трагедије је постигнут у периоду 1932-1933. За разлику од неких апологета тоталитарног владара, глад није била резултат природне катастрофе. Била је, како се наводи у часопису "Mezhdunarodnye otnosheniia" (Москва, 2002), вештачки створена, пошто је сво жито, до последњег зрна, одвезено са села. Заиста, Стаљинов тоталитарни режим спроводио је сврсисходну и немилосрдну политику конфискације жита, без обзира на последице. На крају, наметнуто предавање жита постало је политичко средство за покоравање украјинског народа. А последице се броје у милионима људи који су изгладнели до смрти, док је Совјетска влада извозила жито (18,1 милиона тона у 1932., 10 милиона тона у 1933.) са циљем да оствари своје политичке и индустријске циљеве. Седам милиона Украјинаца који су изгладнели до смрти нису били важни Стаљину и његовим присталицама. Политика свеопште колективизације коју је 1929. увео Стаљин не би ли тако потпомогао финансирање индустријализације земље, имала је катастрофалан учинак за пољопривреду. Упркос томе, 1932. Стаљин је за 44% подигао обавезну квоту украјинског удела у приносу жита, што је значило да га неће бити довољно да би се сељаци прехранили, јер по тадашњем закону, жито из колхоза се није смело делити међу сељацима све док се није напунила државна квота коју је наложила Влада. Стаљинова одлука и методе које је користио како би је извршио, осудила је милионе сељака на смрт глађу. Руководство Партије, уз помоћ регуларних снага и јединица тајне полиције, водило је немилосрдан исцрпљујући рат против сељака који су одбијали да предају жито. Чак је и безвредно зрно жита на силу било конфисцирано у сеоским домаћинствима. Било који мушкарац, жена или дете којег су ухватили како узима макар шаку жита с колективне фарме, могао је, а најчешће је и био, на месту стрељан или пресељен на Далеки исток. Они, који нису изгледали довољно изгладнело, сумњичили су их да скривају залихе. Сељаке су задржавали и спречавали их да се домогну града путем посебних «унутрашњих пасоша», помоћу којих су им забрањивали да напусте своје село, а камоли да крену у град.

Стаљинова политика колективизације дочекана је снажним отпором од стране украјинских сељака. Да би сломили отпор, Совјетски режим неселективно примењује ознаку кулак (која означава богатог сељака) свакоме који се супротставио колективизацији. У злочину су суделовали и Украјински комунисти, што је страшан облик националне велеиздаје и самодеструкције изазване марксистичком идеологијом. А извршен је с намером истребљења украјинскога сељачкога сталежа којега су бољшевици прогласили својим класним и националним непријатељем. Уништавање целог сталежа назвали су политичким именима РАСКУЛАЧИВАЊЕ, односно УНИШТЕЊЕ КУЛАКА ЈЕР СЕ ПРОТИВЕ КОЛЕКТИВИЗАЦИЈИ.

Због тога су сељаке прогласили контрареволуционарима, непријатељима социјалистичке изградње, украјинским националистима, бандом коју треба уништити. А бољшевици су идеолошке непријатеље темељно истребљивали и то се код њих сматрало нужним, па чак и моралним чином. Стога корене овога геноцида треба тражити у марксизму-лењинизму као идеологији која подстиче геноцид. То се без великих напора препознаје у познатом учењу о диктатури пролетаријата, експропријацији експропријатора, вери као опијуму за народ.

Вођа Октобарске револуције, Лењин, учио је своје следбенике, и наређивао им, како се требају служити насиљем и злочинима без гриже савести. У контексту овога рада налазимо наредбе које су претходиле Холодомору.

"Монопол над хлебом, картице за хлеб и свеопшта радна обвеза представљају у рукама пролетерске државе, у рукама пуновласних совјета, највеће оружје прорачуна и контроле... Ово средство контроле и принуде на рад снажније је од закона Конвента и његове гиљотине. Гиљотина је само плашила, само је ломила активан отпор. НАМА ЈЕ ТО ПРЕМАЛО. Нама треба, не само да капиталисте уплашимо у смислу како би осетили надмоћ пролетерске државе и заборавили на могућност вођења активног отпора, ми треба да сломимо и пасиван отпор, који је, без сумње још опаснији и штетнији. Ми морамо не само сломити било који отпор. Ми морамо принудити на рад у новим организационим државним оквирима. Имамо средства за то... Ово су средства: монопол на хлеб, картице за хлеб и свеопшта радна обвеза".

"Будите узор немилосрдности" - учио је Лењин. - "Пуцајте никога не питајући и не допуштајте идиотско бирократско завлачење!"

"Шта значи потискивање буржоазије? - објашњавао је Лењин. - Велепоседнике можемо потиснути и уништити тако да се уништи велепоседничко власништво над земљом, а земља преда сељацима. А да ли је могуће потиснути и уништити буржоазију тиме ако уништимо крупни капитал? Свако ко је научио азбуку Марксизма зна да на такав начин буржоазију није могуће потиснути, да се буржоазија рађа из робне производње; у овим условима робне производње сељак који има стотине пудова (1 пуд = 16,38 кг.) вишка хлеб, које не да држави и манипулише - шта је то? Зар то није буржоазија?.. То је страшно. Ту лежи опасност за социјалну револуцију."

"Ни један пуд зрна, - указивао је вођа - не сме остати у рукама власника... Прогласити све оне који имају вишак зрна, а не довозе га у импровизована складишта, непријатељима народа, предати их револуционарном суду, с тиме да окривљени буду осуђени на затвор не мање од 10 година, заувек протерани из своје општине, а сва њихова имовина конфискована..."

"Лако је рећи: монопол на житном, - подучавао је Лењин, - али треба размислити шта то значи. То значи да сав вишак жита припада држави..., да сваки сувишни пуд жита мора бити одузет у корист државе. Потребно је сваки пуд вишка жита пронаћи и довести".

"За стрељање нама нису потребни нити докази, нити саслушавање, нити сумње. Ако сматрамо за потребно, ми стријељамо. То би било све".

Од разине ЦК до нивоа Рајкома била је спроведена апсолутно тајна инструкција у којој је стајало:

"Најстрашније ће бити ако одједном осетите жалост и изгубите чврстину. Морате се научити јести чак и тада када сви око вас буду умирали од глади. У другом случају неће бити никога ко ће вратити жетву држави. Не попуштајте својим осећањима и мислите само на себе."

Под том кринком, многобројне сељачке породице су истеране из својих домова, лишене своје имовине, те често протеране у удаљене радне логоре. Сељаци који су били присиљени на колективизацију фарми били су подвргнути једном од највећих злочина који је познат цивилизацији: намерној, људски-изазваној глади, са циљем уништења сваког отпора и сламања воље украјинског народа. Намећући све веће квоте жита на колективним фармама (квоте које није било могуће задовољити) влада је осигурала да ништа од жита не остане за прехрану сељака. Заиста, док је совјетска влада извозила готово 30 милиона тона жита у период 1932-1933, истовремено 7 милиона Украјинаца је изгладнело до смрти.

Стаљинова владавина терора није била ограничена на сељачка господарства. Писци, научници, уметници и свештенство су масовно хапшени и убијани или протеривани; као резултат тих чистки украјинска интелигенција је практично била истребљена. За чудо, док су милиони људи умирали у Украјини, шира светска јавност је то једва приметила. Упркос напорима неких новинара, активиста за људска права и украјинске емиграције, само неколико извештаја о глади је икад стигло на Запад. Оно што је стигло често је исмејавано од стране заговорника комунистичког режима, те од стране Совјетске владе која је здушно негирала постојање глади.

Пет година након масовног изгладњивања, Совјетски Савез је 1937. извршио први попис становништва совјетске Украјине који приказује драстично смањен број становника. Резултати тог пописа нису јавно објављени, а две године касније 1939. поновно се обавља попис становништва који, упркос понављању, предочава да је у Украјини број становника изразито смањен. Према овим подацима, украјинска популација тада је смањена за око 25 посто, што је до данас оставило трајне последице на демографску, етничку и културолошку слику Украјине а нарочито на крајнњем Истоку земље.

Закључак

Искорењивањем украјинских сељака као класних непријатеља комунизма и диктатуре пролетаријата, односно пролетерског интернационализма, Стаљин је сломио кичму украјинском народу као етносу, јер је истребио његову народну супстанцу, онај део који се није могао русифицирати. Уништио је тиме могућност опстанка украјинских државотворних и национално самобитних покрета. Стога је Холодомор 1932,-1933 ГЕНОЦИД над украјинском нацијом.

Да је реч о геноциду сведочи и следеће:

1. Холодомор је изазван у најплоднијим украјинским крајевима. То су широки простори покривени хумусом или черноземом, дебелим до три метра.

2. Холодомор је законодавно фундиран у два правна акта.

3. Извоз жита из СССР-а у то време показује да разлога за глад није било.

4. Украјинским су сељацима бољешвици одузели сво жито, укључујући и семе, а затим и сву храну која се могла транспортовати.

5. Холодомор је изазван и у руским покрајинама у којима живе Украјинци, па чак и у кавкаским крајевима настањеним украјинском мањином.

6. До смртоносне глади није дошло у совјетским републикама које су неупоредиво сиромашније обрадивим површинама од Украјине, па чак покривене планинама, полупустињама и тајгама.

7. Теком Холодомора сељацима се није допуштало напуштање села у којима су живели. Сваки такав покушај војска је заустављала плотунима.

8. Сељацима је забрањено слање хуманитарне помоћи, премда је Стаљин упозорен на глад у Украјини.

9. Забрањено је, не само тражити у иностранству хуманитарну помоћ, већ је о глади било забрањено, под претњом казненим санкцијама, јавно говорити. На тај начин свету није допуштено спасити милионе недужних Украјинаца.

10. Након што је око 7-10 милиона украјинских сељака било уморено глађу, или стрељано, на њихово место Стаљин је наредио довођење новог становништва, али сада Руске националности. Није допустио да се тамо доселе Украјинци из сиромашнијих покрајина, нити житељи сиромашних кавкаских и азијских земаља, што јасно указује на националну позадину Холодомора. Уосталом, за Стаљина национално је питање било, заправо, транспортно. Касније ће полуострво Крим ослободити о домицилног станоцништва Кримских Татара, тако што ће их једноставно транспортовати у Сибир и Казакстан. Тамо је транспортовао и на милионе Украјинаца који нису убијени у Холодомору.

11. Године 1937. извршена је попис становништва. Након што је обавештен о резултатима описа који је указивао на посљедице Холодомора 1932.33. Стаљин је једноставно наредио да се пописивачи стријељају, а документација о пописима уништи. Уз то, забрањена је под претњом драконских казни, реч Холодомор.

Александар Воркапић

x