ИМАМО ЛИ СЛОБОДНУ ВОЉУ?

Два студента права нервозно су се у једном сивом и тмурном јесењем дан премештали из кафића у кафић. Час су пили кафу, час чај. Од расправе коју су водили било им је вруће као да је средина лета. Онај нижи изнео је своју тезу социо-биолошке детерминираности човека. Наиме, он је на семинару из казненог права у расправи о кривици као битном елементу казненог дела дошао до занимљиве идеје. Шта ако су сви човекови поступци детерминирани његовим биолошко-генетичким и социолошко-друштвеним факторима?

Примера ради, човек може израсти толико или толико и то зависи од тога где живи или каквом се храном храни. Наиме, човек са синдромом двоструког y хромозома ће постати добар спортиста у борилачким спортовима, ако не упадне у лоше друштво где би могао постати разбојник. И тако даље. Где је ту између интеракције биолошких и социолошких фактора слободна воља? Имамо ли ми уопште избор између добра и зла или су наши избори детерминирани наведеним факторима? 

То размишљање и разговор их је толико мучио да су се читав дан у центру града кретали из кафића у кафић као у неком лавиринту све до вечери. Наиме, све их је наводило на закључак да слободне воље нема и то их је јако узнемиравало. Ако нема слободне воље онда нема ни кривице. Ако нема кривице онда казна нема ни смисла. Овај други просечно високи момак с наочарама, пореклом из Ужица, недавно је прочитао Ничеово дело „С оне стране добра и зла / Генологија морала“ где аутор поставља тезу да однос казне, греха и кривице има свој темељ у односу дужника и верника („...Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим.“). У једном тренутку момак из Ужица је угледао свог пријатеља из Суботице како шета улицом носећи у руци „Le monde diplomatique“  и позвао га да се придружи расправи. Учинио је то јер је знао да ће расправа бити занимљива, будући да тај његов пријатељ има сасвим супротан светоназор него њих двојица. Осим тога, било му је стало до дружења са њим јер се овај недавно пребацио са студија права на студије политологије па нису имали прилику често да се виђају. Он је сматрао себе неокомунистом и основа његовог неокомунизма била је та да више није веровао да ће пролетеријат, то јест, радници бити ти који ће довести до преображаја друштва у комунизам („рај на земљи“), већ да та улога припада сиромашним људима из Трећег света, нарочито црнцима и Арапима. Овај нижи момак, након што му је студент из Суботице изнео на његово питање свој светоназор, започео је са њим одмах жестоку полемику у оквиру претходне расправе о проблему детерминизма. Предмет расправе је био национални детерминизам.

• Значи ти као неокомунистa одричеш се важности националног идентитета?
• Тачно, национални идентитет је потпуно небитан, постоје само разлике у класама.
• Добро, онда предлажем један мисаони експеримент. Узмимо да си ти послодавац којем је потребан радник. Распишеш конкурс и на њега се јаве два радника са потпуно једнаким способностима и квалификацијама, али са једном битном разликом. Један је Србин а други је црнац из Нигерије. Кога би запослио?
• Црнца из Нигерије!
• Зашто?
• Зато што би се он трудио више да у животу успе, јер одакле он долази услови живота су тешки.
• Добро, онда значи да национални идентитет, ипак није небитан с обзиром на то да си на темељу њега начинио свој избор. Него, реци ми даље које су националности твој отац и мајка?
• Не разумем какве то везе има, ја сам из Суботице.
• Само ради расправе.
• Мајка ми је Хрватица, отац Србин.
• Аха, сад ми је јасно.
• Шта?
• Па то да си одабрао бити неокомунист којем националност није битна. Реци ми шта мислиш о југословенству?
• Мислим да је то дефинтивно боља идеја него српство.
• Није ли и југословенство облик национализма?
• Није, то је пут према комунизму јер смањује разлику међу национализмима!
• А па онда није да су национални идентитети небитни када је то нешто између чега је потребно смањити разлику. Мислим да би се ти изненадио како би ти националност била битна, ако би се догодили црни сценарији из Уелбековог "Покоровања" или Распаиловог "Кампа светаца" које ти жељно као неокомунист прижељкујеш.
• Сартре је у својој егзистенцијалистичкој филозофији јасно утврдио да је човек слободан од свега, од пола, од отаџбине, од породице. Том низу можемо придружити и национални идентитет.
• Једино од чега је Сартреов човек слободан јест слобода сама. Човек ослобођен свега што си ти навео је збиља ништавна креатура. Његова филозофија је била равна његовом физичком изгледу. У филозофији егзистенцијализма он је чиста аномалија.
• Сада ћеш ми још рећи да је Св. Тома мисаоним раздвајањем егзистенције и есенције пре филозоф егзистенцијализма него он?
• Добро, откуд смо сада запели на филозофији егзистенцијализма?
• Зато што је питање слободне воље заправо питање слободе и филозофија егзистенцијализма озбиљно проблематизује проблем слободе. Кант, од кога су филозофи егзистенцијализма узели етику, има много тога рећи.
• Добро, прихватам свођење питање слободне воље на питање слободе. Прихватам и филозофију егзистенцијализма као водиљу. Но, не прихваћам Сартреа, већ Габријел Марсела. Заправо добро си ме упутио. Сада ми долази на памет кип Христа, Бога и Духа Светог испред моје цркве где стоји натпис: „Слободан је само онај који Богу служи“.
• Није ли то помало контрадикторно да је слобода у томе да будеш слуга. Где је ту слободна воља, ако вршиш туђу вољу.
• Не, није контрадикторно већ парадоксално. Служити Богу је истинска слобода, јер само је Бог апсолутно слободан, то јест, његова је воља апсолутно слободна и зависи само од Њега. Дакле, служећи асполутно слободном Богу постајемо посредно апсолутно слободни. То је права Киркегоровска ситуација или-или. Или служба Богу као апсолутној слободи или сотони као негацији слободе. И зато нека буде воља Његова..
• Заправо имам бољи доказ слободне воље од твог утапања у апсолутној слободи Бога у којег као атеиста не верујем.
• Који?
• Човек је једино биће апсолутно свесно смртности и доказ његове слободе је да може у сваком тренутку одабрати апсолутно слободно смрт.

Одједном су обоје неугодно ућутали. Тензије су нарасле, па је момак из Ужица замолио да се расправа оконча. Затим је Југославен даље победоносно и весело почео причати да у задње време проучава ислам и да размишља о томе да се преобрати на ислам. Овој двојици више није било јасно да ли их он само провоцира или је потпуно полудео. На крају их је позвао у свој стан који се налазио близу центра. Уморни од целодневног размишљања прихватили су његов позив. Госте је понудио с неким алкохолним пићем из Северне Кореје са змијом утопљеном у алкохолу. Похвалио се да му је тамо пут и смештај платио његов богати стриц који послује с Кином. Тај му је стриц купио стан и редовно му уплаћује новац за студирање. Сво троје су оклевали да попију то пиће, јер су се бојали да се у алкохолу налази отров. Договорили су се да ће заједно попитит у исто време из чашица на екс. Учинили су то неколико пута. На столу су били отворени "Зли дуси" од Достојевског и то баш на страници где је Кирил размишљао о самоубиству, као начину да постане Бог. Повела се расправа о тој књизи, о суделовању Достојевског у револуционарним организацијама, о пророчанском виђењу надолазеће бољшевичке револуције, убиству Шатова и случају Нехајевског, самоубиству као доказу слободне воље,  вери и разуму, старцу Тихону и Ставрогину.   

                                                                            

Црквена звона пробудила су двојицу пријатеља заспалих за столом уз празну боцу алкохола у исто време. Ни змија није остала унутра. Приметили су да њиховог домаћина нема за столом. Обоје су кренули према купатилу где су била отворена врата са светлом. Шокирао их је призор који су затекли. Југословен се обесио са цревом од туша.

Марко П.

x