НЕМА НАЦИОНАЛИЗМА БЕЗ СОЦИЈАЛИЗМА

Социјалистички, марксистички теоретичари и неке вође радничких покрета, да би боље истакли постојање класа, непрестано тврде и наглашавају, по неком рецепту Карла Маркса, да нације уопште не постоје, и да је ради тога сваки вид национализма штетан и антисоцијалан!

Ти људи који Марксове идеје држе за непогрешиво Јеванђеље и који цео свет гледају кроз његове очи, налазе се и у овој тврдњи, као и у многим другим стварима, у очитој заблуди.

За постојање класа није потребна негација нације, једнако као што за постојање желуца није потребна негација главе.

Ми истински националисти тврдимо оно што је свакоме јасно, да постоје нације и да постоје класе.

Нације су организми, од којих је састављен цео људски род. Поједине нације састоје се од људи који се међусобно разумеју, а разумеју се јер говоре једним истим језиком, живе у истим или веома сличним животним приликама, на истом географском положају, јер их везују заједнички догађаји из прошлости итд. Из овога следи да је нација скуп људи који имају једну заједничку душу и који према томе имају исте потребе и исте тежње.

Свака нација има своју прошлост, садашњост и будућност. Свака нација врши одређену фунцију, тј. свака има свој одређени задатак, пема томе свака нација има и своја посебна обележја, која их одликују.

Те одлике, које деле једну нацију од друге, и које јој дају посебан карактер, у основи остају увек исте и непромењиве. То мислим није ни поребно доказивати, јер је то истина, која је толико пута утврђена и која се врло лако може доказати.

У свакој се пак нацији налазе разне класе друштва, а односи међу поједниним класама различити су код разних нација. То у већини случајева зависи од културолошког стања те нације.

Несумњиво је да напредак културе иде са тим да интересе појединих класа доведе, колико је то могуће, у примеран склад. Разуме се да је тај посао врло тежак јер су интереси појединих класа у многоме супротни, па су, ради тога и њихови односи врло напети, наоштрени и непомирљиви.

Сматрам да је најтежа а у исто време и прва, дужност сваког правог и искреног национализма уређење односа међу постојећим класама, јер од тог уређења зависи напредак и развитак нације.

Премда односи између поједних класа нису увек у знаку једнакости, ипак, код сваке нације наићи ћемоданас углавном на две класе, на буржоазију која израбљује и на раднике које израбљује буржоазија.

Борба између ова два фронта је велика и непомирљива. Та је борба добила своју кулминацијукрајем 19-ог и током целог 20-ог века.

Капитализам, осећајући се презасићеним и увидевши да је „на заласку сунца“ употребио је своје силе да учини последњи покушај за самоодржање. Последица тога била су два светска рата и сви конфликти до дана данашњих. У том очајном и крвавом боју, капитализам, који не познаје нацију, латио се свих могућих средстава; на своје је барјаке прилепио разне пароле, покрио их бојама тобоже „национализма“ и слично.

И ако на први поглед изгледа да је капитализам у прошлим конфликтима изнео победу, ми врло добро знамо и осећамо да то није тако. Јасно је да у овом кратком тексту ја не могу да испитам и појасним ни најмањи део онога што би требали како би у потпуности обрадили ову тему. То је у осталом за сада док се налазимо у току развоја битних догађаја , скоро и немогуће.

Пре смо говорили, и сада поновом наглашавамо да је капитализам у сврху својих грабежљивих намера, узимао барјак национализма. То наравно не значи да је национализам једнако што и капитализам, како то необразложено тврде социјалисти.

Прави национализам, који води рачуна о нацији као целини, треба да отме национални барјк из руку капитализма, он треба да скине ту кринку са лица капитализма, јер капитализам живи као гљива на живом телу нације.

Вредности, које дају нације, треба да буду у рукама саме нације. Тим вредностима треба да управљају оне саме, да их употребљавају само у своју корист и за напредак. Разуме се при томе свака нација треба да води рачуна о целом људском роду, јер срећа једне нације зависи и од среће друге нације и обрнуто.

Односи између поједних нација, управљање националним добрима и вредностима, између тих добара итд, треба да је посао сваког правог и искреног национализма. Тај тежак и компликован посао треба да буде вођен од целе нације у интересу целине.

Наглашавам да тај тежак и велики посао може правилно да спроведе и изнесе једино прави и искрени национализам, и то са разлогом што он треба да води рачуна једнако о еконосмким као и просветно-културним приликама своје нације, да према томе, увиди свој положај и да регулише захтеве.

Прави национализам треба и мора да буде социјалан; он ће једини да правилно реши социјалне порблеме који тиште цео свет. О том уређењу зависи будућност Човечанства.

Једна нација несме да живи на рачун друге нације, једнако као што човек несме да живи на рачун другог човека. Свако треба да буде свестан онога што он може и што он даје, па према томе, он треба да уреди и своје захтеве и своја тражења.

Национализам који своју нацију води другим путем није прави национализма, већ је у служби туђих интереса и туђих прохтева.

Социјализам, који неће да води рачуна о једној тако јакој и евидентној сили, као што је национализма, неће никад срећно да реши општи социјални проблем јер је он овако како је организован, једностран тј. такав социјализам поверава решење општег социјалног проблема само једној класи, боље речено само маси фабричких радника.

Социјализам верује да ће диктатуром радника, као јединим, у социјалистичком смислу, револуционарним елементом, решити све друштвене и телесне потребе целог људског рода. У том веровању и лежи основна заблуда Социјалиста, из чега, како је то разумљиво, проистичу и све грешке, које социјалисти сваког дана чине.

Ми националисти не верујемо у радничке диктатуре: ми не верујемо у њихову способност да изврше па и најмањи део онога што себи стављају за задатак.

Баш обратно. Нама чак изгледа да је „диктатура радника“ фатална не само за поједине националне целине, него, и то у првом реду и за са пролетеријат.

Шта више. Нам чак изгледа и многи нам знаци за то дају право, да су баш сами капиталисти формулисали и створили све те „Интернационале“ и „Социјалне револуције“, разуме се, у нади да ће из хаоса, који тиме настаје баш сами капиталисти извући, коначно највише користи.

Капитализам, који је пунокрвна креатура Глобалиста, видевши да им национализам не може да помогне, те да је њихов опстанак дошао у питање, они се служе барјаком либерализма, демократије неких нових црвених Интернационала!

Националисти треба да буду на опрезу с тим опасним капиталистичким експериментима, јер они могу да буду фатални за поједине нације; фатални за њихову економску независност и културни напредак.

Као што су много пута социјалисти у тврдој вери радили за пролетеријат наседајући на јефтине замке капиталиста, а у ствари радили несвесно против пролетеријата и против нације, тако данас многи националисти наседају на исте те замке, па раде у интересу капитала највећег непријатеља људског друштва.

Прави национализам треба да се бори против капитализма на свим фронтовима. Али не само против капитализма, који је интернацоналан, него и против свих оних „интернационалних“ покрета и струја, који директно или индиректно служе капитализму.

Прави национализам – најслабије је развије код оних нација, код којих је напротив капитализма врло добро развијен.

Прави национализма- треба да се рашири код свих нација, он ће да успе ако се стави у борбени став против капитала, и ако буде социјална.

Такав национализма може да створи кооперацију свих нација. Такав национализам може да уклони разлике друштвених класа и да створи социјалну правду.

Такав национализам може да створи ред и мир у свету, и да ослободи Човечанство свих оних зала којим га води капитализма. Такав национализма треба да исповедамо свуда и сваком.

На тај начин ћемо једино користити својој нацији и целом човечанству!

Александар Воркапић