Бог је највеће ништавило. Јер, ако је између осталог створио наказу, сподобу и нехуманог, а и псеудохуманог предатора као што је човек, онда је и он врховни виновник свих патњи и несрећа које та ништарија производи. Морао је знати шта ствара, кога ствара и зашто га ствара.
Он је свемогућ,
свемоћан, свезнајући и неуништив. Како је могуће да се таква креација, а не
заборавимо да је он створио и цео универзум, отргла од њега. Алиби у виду
постојања слободне воље звери је најмонструознија амнестија Бога за сва зла
учињена у историји.
Сам чин стварања
човека и његово битисање са жигом божјим јесте чин зла. Човек је збир свих зала
која су се одиграла и која се одигравају. Човек је убица свега, па како је онда
Бог невин и недужан? Једино ако је и сам убијен од стране свог створења,
човека, богоубице.
Могуће да у самом зачетку то није био добри Бог, већ
охоли, окрутни садиста, који је створио звер да би је мучио, а звер се потом
сама прогласила за Бога, па је њен створитељ огрезао у мазохизму, немогућности
потпуног уништења човеколике немани.
“Демијург,
изопачени садист, одговоран за овај свет и за наш живот, смислио је да нам тим
немогућим комбинацијама молекула, тим нераздвојивим смешама материје, онемогући
или учини крајње неизвесним сваки покушај бекства из телесног, земаљског
затвора”.[1]
Тамница безнађа
и једини пакао, дакле, Земља, су дело таквог Бога. Његова највећа милост била
би свакодневна апокалипса. Међутим, и она је остала мит, лаж и обмана. Бог је
практично највећу окрутност и епитет Злог демијурга показао тиме што није дошло
до апокалипсе.
Потоп му није
оправдање. Потоп је чак више показатељ божје слабости, јер је човек наставио да
живи и после потопа. Још један манифест садизма и безумља Творца. Када би
његова немилост била коначна и егзактна, лакше би се било помирити са свим
животним трагедијама и несрећама, али изгледа да је и сам Бог постао жртва
дегенерисане звери.
Злочин стварања
човеколиког монструма и љубав Бога према њему, довели су Бога дотле да му таква
наказа суди и буде џелат над њим. А, можда је и Бог пре извршења казне извршио
самоубиство.
“Али он је
морао умрети: гледао је очима које су све виделе - видео је човекове дубине и
поноре, сву његову срамоту и ружноћу. (…) Бог који је све видео, па и човека: тај бог морао је
умрети! Човек не подноси да такав сведок живи”.[2]
Бестијална
сподоба, морална наказа у свом злу, амбицији, жељи за свемоћи и свевлашћу убила
је Бога. Бог као свемогућ, свемилостив и праведан, више не постоји. Остали су
само фрагменти сећања на њега, и та сећања су вера и нада правог човека. Даљине
до којих прави човек никада неће стићи. Са Богом га једино могу спојити
имагинација и ирационално у њему.
Звер је разапела
Христа, растргла сваког праведника и поштеног човека. Онај који је волео увек
је био презрен. Али, док год постоје делови сећања на Бога, у правом човеку
егзистира и мисао о његовом постојању. Илузија или бенигно самозаваравање за
бег из овоземаљског пакла.
Свако је постао
Велики Инквизитор, преиспитивач метафизике, морала, љубави и милости. Наказно
створење конкретизовано у привиду черечи метафизику у ритуалу простом
као свињски обед или лешинарском комадању
трулог меса.
Илузија човеколике звери о хипермоћи огледа се у убиству доброте и лицемерју како
стално тражи Бога и његову помоћ. То је суштински ходочашће наказе са следећим
исходиштима: Бог, то сам ја или ја сам већи од Бога. У томе је есенција зла
егоцентричне звери.
Бога је заменио
болесни умишљај трулежи и ништавила човеколике сподобе и њена обмана сурове
реалности постхумним животом. Са тим што су највеће убице и крвници судије и
чувари пролаза од земаљског ка надземаљском животу и свету.
“С Богом не
можеш бити саучесник у моћи. Можеш га заменити, можеш га следити, али не можеш
стајати раме уз раме са њим, јер он не подноси охолост створења, а створење
није способно за скромност и захвалност”.[3]
Чудовиште
је искрено срећно када мрзи, убија и мучи. Тада сматра да се сјединило са
Богом. Зло не сме престати. Зло је
створило овај и овакав свет, зло га одржава и зло ће заувек владати светом.
Тај,
Зли Демијург је исконски Бог, а свемогући, сведобри, праведни Бог, Бог љубави и
слободе био је изгледа добар једино за себе, док није поражен од злог демијурга
(човека).
Разум доброг
Бога је самоубилачки, а доброта нада заточеника у тамници Злог Демијурга и
молба мучитељу за саосећај и слободу. Ко
не схвата да је живот пакао, није ни разумео живот. Стваралац живота је Зли
Демијург, господарска пројекција човеколике звери.
“Тешко је,
немогуће је поверовати да је добри бог “Отац“ могао да буде уплетен у бруку
стварања. Све упућује на то да он у томе није имао никаквог удела, да је
посреди дело неког безобзирног, неког поквареног бога”.[4]
“Добри Бог“ је
заборав над заборавом, прекопан и празан гроб. Само у болу, патњи и немоћи можемо
створити везу са њим. Да је тај Бог
заиста љубав, не би ни стварао човека. Тај Бог не би капитулирао пред злим демијургом,
не би дозволио сваколика зла звери названом човек.
Вечни живот је
вечно страдање у оваквој теогонији и теодицеји, већа награда за спасење је да
уопште нисмо ни рођени. Тако бисмо
једино били боголики, саосећајни и добри.
“Бог који
ствара људе по својој слици, а који међутим не преузима одговорност за зло,
који види да сва његова дела, која беху добра, сада не вреде ништа, који
кажњава цео људски род само због тога што су два прва створа јела забрањен
плод. Бог, који је тако слаб да га вара један ђаво, и тако суров као ниједан
земаљски тиранин”.[5]
Бог би због тога
требало да суди себи. Човеколкој звери неће судити, она је пресудила да је
изнад Бога.
Страшни суд је
сваки тренутак у постојању правог човека. Око њега су олош, најгора фукара,
амбиси и провалије, страх од Бога је тиме узалудан.
Дегенерисана
звер, добри Бог и Зли Демијург су хармонија ништавила у највећој беди и одвратној
творевини званој живот.
Ђаво је Бог
овога света, алфа и омега. Он је центар, периферија и полупериферија.
Дегенерисана звер је свуда, где је и ђаво.
Добри Бог и када се
појави дарује своју милост, смрт. А, смрт се плаћа ђаволу, као што се купује или
отима место у рају.
Суштинско бежање
од пакла је упознавање живота и његовог дародавца у потпуности.
Свуда око нас су
безумље, насиље, дисхармонија, уништење и припреме за коначни нестанак правог
човека. Олош и фукара раде шта год пожеле. Свет је њихова представа, Атлантида
дегенерисане, човеколике звери. Трбух,
гениталије и убилачки инстинкт су свето тројство ваистину живих, моћних и
силних.
Злочинац је у
злочиначкој спрези са таквим Богом, Богом живих, благородних створења.
Мучеништво и подвижништво зликоваца је жал што нису убили милијарде људи. Када
би могли уништавати мислима, свемир би нестао за пар секунди.
Бог је са
таквима и уз такве. Он нема милости за сиротињу, убоге, несрећне и часне људе.
Они руже његово савршенство.
Тежња ка
савршенству бедне, крволочне наказе, човека, али истовремено и његова љубав
према Творцу су подстицај за додатни садизам. Љубав према уништењу и мучењу
других је апсолутна. Зарад савршенства, све жртве су оправдане.
Ништарија, човек, свепрождирући садиста,
предатор који плива у крви, монструм задивљује Бога. Још увек профан јер није
досегао највише хоризонте ништавила да би био назван светитељем или анђелом
чуваром. Окрутност монструма је спознаја Бога.
Да је Добри Бог
био имало хуман и разуман уместо оваквих људи би створио безброј камења на
пустом острву. Далеко од сунца и месеца, и шта више, препустио га забораву. То
би био Бог љубави, истине и правде.
[1] Ж.
Лакаријер, Гностици, Чачак, Градац,
2001, стр. 26-27.
[2] Ф.
Ниче, Тако је говорио Заратустра,
стр. 330.
[3] Е.
Сиоран, Сузе и свеци, Нови Сад,
Светови, 1996, стр.130.
[4] Е.
Сиоран, Зли демијург, стр. 8.
[5] Ј.
Мост, Религијска куга и други списи,
Београд, Либер, ЦЛС, 2005, стр. 25.
No comments:
Post a Comment