ПРЕДСТАВА НИШТАВИЛА - ЧОВЕК

      Апсурд живота је апсурд постојања. Чињеница да постојимо, али често као обмањивачи апсурда, у трагању за смислом и заробљавањем смисла. Најчешће користимо лаж како бисмо савладали апсурд, међутим, никако не можемо да се одупремо ништавилу и да оправдамо његово највидљивије и најуочљивије лице, човека.

Центар ништавила, индивидуализована звер, чудовиште, може обитавати само у ништавилу и кроз ништавило препознавати себе.

У свету са трајним дефектом дехуманизоване свести, мртвим моралом, мамонском етиком, самосвест човека је уништавање које се прихвата као коначност историје, да би се чак и у хипотетичкој равни уништење свега могло наставити, а саживот човека са ништавилом имао непрекидан ток.

Нивои уништења су различити. Од аутодеструкције, субдеструкције, до пандеструкције.

Хоризонт ништавила, егзистенција човека у свеопштој борби за опстанак и биолошку репродукцију дају алиби убиствима, пљачкама, преварама, ратовима и многим другим гнусним   злочинима.

Једноставно, ништавно створење, човек, свој идентитет има у некој од наведених категорија деструкције, док је истовремено његова свест убилачка, а егзистенција предаторска, сведена на бескрајно иживљавање физиологије.

Тај предатор себе назива цивилизованим, док је начине уништавања наметнуо као културу.

Култура иживљавања нагона и абнормални прохтеви човека кроз голу, неоплемењену материју, ништавилу постојања таквог створења дају додатни облик, живу смрт.

Жива смрт, као покретачка енергија ништавила и човека као беспримерног носиоца садизма, некрофилије и других облика патологије, вољу за живот, суштински претвара у вољу за константним уништењем.

Жива смрт се не суочава са собом, већ се легитимише у свођењу тоталитета бивствујућег на материјалистичко иживљавање физиологије. Самим тим ништавна творевина, човек, представља себе постојаном у бескрајном стицању и уживању материјалних “добара“, као нај- више вредности коју било који злочин може подупрети.

У таквим односима зверског индивидуализма са највећим циљем, поседовати што више материјалног богатства, све је дозвољено. Терор, тортура, узурпација слободе, убиства и експлоатација до смрти других људи, и контаминација природе. Све је то само колатерална штета или “несрећан случај“, како би људско ништавило потврдило себе и оправдало своју убилачку егзистенцију.

Хаос, безвлашће, воља предатора за свемоћ и његова илузија да је пантократор морају одржавати и увећавати убилачку свест ништавног створења, јер без ње, оно и не постоји.

У односу на евентуални мир и тражење људскости у таквом створењу, ми заправо тражимо утопију на Атлантиди. Мора се схватити и прихватити истина да је човек највећа и најмонструознија звер. У складу са тим, ништавило је његов дух, а чињење злочина слобода.

Када би звери какве познајемо у животињском свету имале свест човека тренутно би извршиле самоубиство. Свесне какви их монструми окружују, убијају, и горе од свега, припитомљавају.

Ништавна звер, човек, константно тражи објекат за своју деструкцију, јер без уништавања она је ништавност ништавила, а то је равно њеном биолошком ижчезавању. Њен бол и патња су немогућност да се другим живим бићима нанесу што већи болови, патње и муке.

“Свуда око нас могу се видети бројни сатрапи: свако - према својим могућностима тражи гомилу робова, или се задовољава једним јединим. Нико није довољан себи: и најјаднији човек пронаћи ће једног пријатеља или другарку да би задовољио своју вољу за влашћу. Ко је подчињен касније ће и сам заповедати: од жртве, претвара се у џелата; то је свачија највећа жеља”.[1]

Љубав, нежност, љупкост, брижност, само су замке човеколике звери да другога, макар то било и беспомоћно дете начини жртвом своје воље за свемоћ и да на тај начин задовољи своју убилачку свест.

Та звер је додатно псеудохумана, не убија у тренутку. Убија месецима, годинама, деценијама. Убија дух, душу, свест и савест другога. Њена некропола, коју она назива узвишеношћу постојања је круг патњи и страдања других како би се звер одржавала и расла клањајући се ништавилу за своју егзистенцију и господарење над многим невиним бићима, и изнад свега, материјалним “добрима“.

Неман, звер увек је будна у себичности. Све активности и радње ништавне сподобе подређене су егоизму. Сподоба може само привидно и условно бити “хумана“, “саосећајна“,”племенита” , али крајње исходиште је почетак, егоизам.

Егоизам је једина есенција ништавила, сакрамент који зверизовани човек баштини у метакосмосу, као да је он, један и једини. У саможивости, егоистична звер сматра да је посебна, непролазна и неуништива, а заправо се са таквим декадентним принципима још више дегенерише у својој монструозности.

Учаурена у себе, нарцисоидна и себична, монструозна звер креће у нова освајања, постављања правила и постављања апсолута њене воље за свемоћ којој се свако мора покорити.

Само битисање поробљених, подређених, инфериорних је краће или брже уништење истих, коју ништавност звери правда својом материјалном и биолошком репродукцијом. Тиме је монструозност остварила себе, у злочину као аутентичности и слободи да даље терорише, пројектујући себе у бесмртност.

“Егоизам је по својој природи безграничан: човек хоће безусловно да одржи своју егзистенцију, хоће да она буде безусловно слободна  од бола у који спадају сва немаштина и одрицање, хоће највећу могућу суму лагодности и хоће свако уживање за које је способан, чак настоји гдегод је то могуће да у себи развије и нове способности за уживање. Све што се супротставља тежњи његовог егоизма изазива његову зловољу, бес, мржњу: он настоји да то уништи као свог непријатеља. (…) Егоизам је колосалан: он надвисује свет. (…)”.[2]   

Људи се стога највише усавршавају у злоби, мржњи и међусобном уништењу мислећи да је то исходиште највећег добра. У односу ништавног, отуђеног и зверски устројеног појединца егоизам и јесте највише добро, као рефлексија савршенства дегенерисане звери.

Та поставка се огледа у моћи и сили коју поседују одређени појединци, обезбеђујући тако себи могућности да чине шта год пожеле. Планета и скоро сваки њен део постали су простор за немилосрдно иживљавање и уништавање свега што је у интересу егоизма, воље за свемоћ, хира или илузије дегенерисане звери.

Потпуна дисхармонија, рушилаштво, бандитизам и дивљаштво злочин третирају као добитак, врлину  и вештину. Они који су против овакве идиле монструма стигматизовани су као неподобни, мрзитељи и отворени непријатељи Елдорада који егоизам и ништавило дарују свакоме у прилог амнестије за још већа страдања која колосална монструозност човека намеће као будућност.

“Бића више нема, постоји само бујање самртника оболелих од дуговечности, утолико мрскијих што знају тако добро да организују своју агонију”.[3]   

Маскирано сујетом, гордошћу, ароганцијом и безумљем створење, монструозни човек, умишља да је узвишено биће. Узвишен је само у ништавности и хаосу које назива неминовним поретком.

Врхунац његове безочности долази у тежњи и пропагирању себе као вечног бића. Код такве сподобе вечни су искључиво глупост, незнање, умно и духовно слепило, себичност и похлепа.

Дух времена обележен лудилом и беснилом дегенерисаног човека отвара многа врата зла. Кроз њих улазе још обеснији, немилосрднији и суровији представници дегенерисане врсте.

“Гледајте како се веру ти хитри мајмуни. Веру се један преко другога и тако повлаче један другога у блато и дубину. Ка престолу сви они желе: то је њихово лудило – као да срећа седи на престолу! Често седи блато на престолу - а често и престо на блату”.[4]   

Сподоба неспособна да влада собом, гњида која трули и распада се, мисли да је владар космоса у бизарном привиду своје спољашњости. Мајмун, у многим погледима заостао у односу на многе мајмунске врсте, кадар мајмунисању са собом сличнима нажалост је владар, власник, родитељ, васпитач, “друштвени ауторитет“. Свиња недостојна блата у којем се ваља хтела би да буде василевс. Неумни, неетични, дехуманизовани, псеудохуманизовани и са сваког аспекта људскости дегенерисани, траже покорност мудрих, истински  хуманих, солидарних, духовних, часних - ПРАВИХ ЉУДИ.

Саживот са дегенерисаним зверима је постао један вид пролонгираног самоубиства. Проживљавати лудило, плашити се беса неумних, дегенерисаних сподоба, је увод у трагедију, бити егзистенцијално условљаван од таквих. Сви морамо бити укључени у ништавило и његове лажне пројекције наде, вере и усхићења. Када гњида помисли да је као космос, космоса тада нема. На његовом месту могу бити само безнађе, тама, хаос у којој је смрт спас и ослобођење за правог човека.

Прави, истински човек, мученик у ништавилу, талац безумља је метафизички мазохиста. Оно што га одржава у животу је разумом и емпиријом утемељено схватање да је обитавање (живљење) у оваквом свету пакао, прави и једини. Другог пакла нема.

“Свет је пакао, а људи су, с једне стране, душе које се муче, а с друге стране ђаволи”.[5]   

  

Свака реч, покрет, дело, позив су на рат и уништење другога. Прохтеви звери и дух времена тада су употпуњени. Улице, тргови, градови су бојишта и стратишта на којима најчешће страда прави човек, племенит, моралан, некористољубив, биће емпатије и логоса. Христ је једанпут разапет, а прави, исконски човек разапиње се свакога тренутка.

Боја ништавила је боја и укус крви, крвожедни не смеју бити ускраћени жеђи, глади или нових жртава. Међу монструозним зверима нема живота правом човеку. Може се крити, бежати и само преживљавати од ужаса до ужаса и од патње до патње. Незаслужено је кажњен када је рођен. Преостаје му да заволи своју патњу и бол, али и да се бори за нови свет. Свет по мери правог човека. Борба мора бити смисао и лепота постојања исконског човека, макар била и прометејска.  

Олош, фукара и ништаци шире агонију, очај и безнађе, настојећи да их наметну као једини поглед на свет. Армије безумника и крвника не само да су поборници, већ и авангарда такве, наказне визије. А, та визија није ништа друго до суноврат и колапс који се завршавају у провалији, али то није битно. Важно је стићи први.

Логика уништења и самоуништења је најдоминантнија у покоравању, ликвидирању хуманистичког ума, атме и логоса. Телесине се распростиру и граде нове жртвенике, губилишта. Везе које сподобе успостављају између себе идентичне су чопорима хијена или шакала који као стихија грабе, отимају и прождиру свакога, пред њима немоћног. Као куга и колера доносе безбројне смрти и крећу се даље, још суровији, немилосрднији и уверенији у исправност својих злодела.

“Чудовишна покретљивост људи у великој земаљској пустињи, њихово стварање градова и држава, вођење ратова, неуморно скупљање и разилажење, бекства без икаквог реда, узајамно подражавање, њихово умеће надмудривања и уништавања један другога, њихов крик у нужди, радосна вика у победи – све је то продужетак животињског стања; “[6]  

“Човек“ је изабрао да буде одвратна, саможива звер и такав облик егзистенције за њега је коначан. Псеудорелигиозност, псеудохуманост или “солидарност”, само су краткорочне или дугорочне манипулације за даља зверства, уништавања и разарања. Трон ништавила се мора освојити.  

Слепи чувари ништавила, крвожедни и похлепни тумачи истине, сурове убице као делиоци правде су права слика овога света и сваког његовог кутка. У свеопштем беснилу обесни постају власници живота и смрти, а бесни, бесмртна улема ништавила, идоли дегенерисаних звери. Ширећи своју моћ, звер шири и апсурд над апсурдима, њен суд о етици, хуманости и мудрости. Зло и злочин се тиме не завршавају, већ се константно увећавају, да би звери добиле надисторијске одлике.

“Човек је у основи дивља ужасна животиња. Ми га познајемо само у укроћеном и припитомљеном стању које се зове цивилизација, стога нас и ужасавају повремена избијања његове природе. Али тамо где једном падну катанац и ланци законског уређења и наступи анархија, онда се показује шта је он”.[7] 

Ова Шопенхауерова констатација делује још и бенигно ако у виду имамо светске ратове, државе - фабрике смрти, нпр. Нацистичка Немачка и СССР у време Стаљина, потом британски империјализам, глобалистичку политику и хегемонију Сједињених Америчких Држава. А, појединачни, свакодневни злочини у свету одигравају се у свакој секунди. Хаос, безумље и злочин постали су ред, поредак и хијерархија друштвено - политичких односа, функција и привилегија. Велике звери владају, мање звери вребају прилике и околности да дођу до позиција веће моћи и тако избришу своја злодела у још већем хаосу, безумљу и злочину.

Дошли смо до тог стадијума ништавности и лудила где је сваки злочинац заправо борац за сопствену егзистенцију, егзистенцију своје породице, друштва, система, нација, а да при томе, његове жртве као да нису ни постојале. Он је надметафизички херој, убија постметафизичко. Сходно томе, нема ни зла, ни злочина, пошто се не кажњавају, већ награђују титулама и привилегијама. Горе од тога је што они који су  преживели терор звери, измучени, убоги, осакаћени, у њима виде хероје. Хероје са којима се идентификују и који су пројекција успешног начина обезбеђивања сопствене егзистенције, али и позиција моћи у поретку хаоса и ништавила које монструми, те дегенерисане звери поседују.

Немилосрдни стрвождер у мишијој рупи скрива остатке мртвих ткива. Мародер који не чека ни да леш спусте у хумку, а већ га пљачка. Поробљивач, уништитељ и тамничар ума, савести и духа, черечи немоћне и доживљава се као јунак. Сакупља дечје кости и свом окоту прави играчке за забаву. То је постала уметност. Иницијација за даље погроме и садистичка иживљавања над недужнима и невинима. Невинима који презиру овакав свет и често жале што су уопште и рођени.

Епопеја лудила, “ колос “ од леда би да покопа сунце. Креатура од блата која мисли да је у рају док мрцвари лешеве, касапи фетусе, сексуално се иживљава над самртником који се у јецајима бори за још пар удисаја.

То су, и такви су данашњи победници и хероји, творци епопеја, учитељи живота, становници савременог Пантеон.

“Плот се као гангрена шири диљем земаљске кугле. Она не зна за меру и наставља да бесни упркос незгодама које је сналазе, своје поразе она сматра победама, никада ништа није научила”.[8]  

     

Неман даље учи да спроводи терор и усавршава се у спровођењу нових тортура. Хиљаде ратова, стотине милиона убијених, океани од крви и суза, космос пун патњи и болова, звер, названу човек никада неће умилостивити, оплеменити и истински се сама хуманизовати. Напротив, она само може бити  беснија и крволочнија. Свака њена мисао испуњена је мржњом, злобом и егзистенцијалистичком пројекцијом уништавања која варира од тренутка, до бесконачности.

  

---

[1] Е. Сиоран, Кратак преглед распадања, Сомбор, Златна грана, 1995, стр. 108.

[2] А. Шопенхауер, О срећи, љубави, филозофији и уметности, 1. издање, Нови Сад, Светови, 1999, стр. 102-103. 

[3]  Е. Сиоран, Пад у време, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 2008, стр. 79.

[4]  Ф. Ниче, Тако је говорио Заратустра, Подгорица, Октоих, 1999, стр. 85.

[5]  А. Шопенхауер, исто, стр. 16.

[6]  Ф. Ниче, Шопенхауер као васпитач, Београд, Графос, 1987, стр. 46.

[7]  А. Шопенхауер, исто, стр. 157.

[8]  Е. Сиоран, Зли демијург, Нови Сад, Матица српска, 1991, стр. 16.