НИХИЛИЗАМ ИЛИ ТРИЈУМФ БОГОВА

Али, историја нам показује чудну појаву: реактивне снаге тријумфују, негација преовлађује у вољи за моћ! Није реч само о људској историји, већ о историји живота, историји Земље барем онако како је настањује човек. Свуда видимо тријумф неког „не“ над оним „да“ , реакције над акцијом. Чак и живот постаје прилагођен и регулативан, своди се на секундарне облике: више не разумемо шта означава деловање. Чак се и снаге Земље исцрпљују на овој опустелој површи. Ту заједничку победу реактивних снага и воље за негирањем Ниче назива „нихилизмом“ – или тријумфом робова. Анализа нихилизма је, према Ничеу, предмет психологије, подразумевајући да се таква психологија тиче и космоса.

За једну филозофију снаге или воље изгледа тешко да објасни како претежу реактивне снаге, „робови”, „слабићи“ . Јер, ако се скупа формира нека снага већа од јаких, не види се шта се променило, на чему се оснива квалитативна процена. Али уистину, слабићи, робови не тријумфују путем додавања својој снази, него преко извлачења снаге из других: они одвајају снажне од онога што они могу. Они не тријумфују компоновањем својих снага, већ преко моћи своје прилепчивости. Они захватају постајање-реактивних свих снага. У томе лежи „дегенерација”, одвајање од живота. Ниче показује како већ борба за живот, природни одабир, нужно фаворизује слабе и болесне као такве, оне „секундарне” (болешћу се назива живот сведен на своје реактивне процесе). Још више, у случају човека мерила историје фаворизују робове као такве. Постајање-болесним живота у целини, постајање-робовима свих људи гради победу нихилизма. Тиме ћемо још избећи погрешно разумевање ничеовских израза „јак“ и „слаб“ , „господар” и „роб”: очигледно је да роб не престаје да буде роб ако се дочепа власти, нити слаб престаје да буде слаб.

Реактивне снаге, кад претежу, не престају да буду реактивне. Јер, према Ничеу, свуда је реч о квалитативној типологији, реч је о нискости и племенитости. Наши господари су робови који тријумфују у једном универзалном постајању-робовима: европски човек, домаћи човек, лакрдијаш… Ниче модерне државе описује као мравињаке где шефови и владари превлађују својом нискошћу, прилепчивошћу те нискости и лакрдијашењем. Ма каква да је Ничеова сложеност, читалац лако наслути у коју је категорију (то јест у који тип) сврстана раса „господара”, како су их замислили нацисти. Кад нихилизам тријумфује, тада и само тада воља за моћ престаје да значи „стварати”, и означава: желети моћ, жудети за доминацијом (дакле, себи приписати или присвојити установљене вредности, новац, част, власт…).

Јер воља за такву моћ управо је воља роба, начин на који роб или немоћник замишља моћ, идеја коју о њој гради за себе, и коју примењује кад победи. Догађа се да болесник каже: ах! кад би ми било боље, овако бих учинио – и можда ће тако чинити, али ти пројекти и замисли још увек су идеје болесника, ништа друго до болесника. Једнако је са робом и његовом замисли владања или моћи. Једнако је и са реактивним човеком и његовом замисли акције. Свуда налазимо преокретање вредности и процена, свуда ствари гледане из ћошка, наопаке слике као у оку бика. Једна од највећих Ничеових речи гласи: „Увек треба бранити јаке од слабих.“

Прецизирајмо, у случају човека, етапе тријумфа нихилизма. Те етапе обликују велика открића ничеовске психологије, категорије једне типологије дубине:

1. Ресантиман: ти си крив, ти… Пројективно оптуживање и окривљавање. Ти си крив ако сам слаб и несрећан. Реактивни живот измиче активним снагама, реакција престаје да „дела“ . Реакција постаје врста сентимента, „ресантиман“ , који се управља против свега активног. Делање се чини „нечасним”: сам живот је оптужен, одвојен од своје моћи, одвојен од оног што може. Јагње каже: могло бих да чиним све што чини орао, заслужило сам да се уздржим, нека орао поступа као ја…

2. Лоша савест. ја сам крив… Момент интројекције. Ухвативши живот у замку, реактивне снаге могу да се врате себи. Оне интериоризују кривицу, за себе кажу да су криве, окрећу се против себе. А тиме дају пример, годи им да им се придужи живот у целини, досежу максимум прилепчиве моћи – оне обликују реактивне заједнице.

3. Аскетски идеал: момент сублимације. То што жели слаб и реактиван живот на крају је негација живота. Његова воља за моћ је воља за ништавило, као услов његовог тријумфа. Обрнуто, воља за ништавило подноси само слаб, оштећен, реактиван живот: стања блиска нули. Тако се потхрањује узнемирујуће савезништво. Животу ће се судити према такозваним вишим вредностима од живота: те побожне вредности се супротстављају животу, осуђују га, воде у ништавило; оне обећавају спас само најреактивнијим, најслабијим, најболеснијим облицима живота. Такво је савезништво Бога-Ништавила и Човека-Реакције. Све је изокренуто: робови себе зову господарима, слаби јакима, нискост племенитошћу. Каже се за некога да је јак и племенит јер носи: носи тежину „виших” вредности, осећа се одговорним. Чак и живот, нарочито он, изгледа тежак за ношење. Процене су толико деформисане да се више не види како је носилац роб, како је то што носи ропство, како је носач обесправљен – супротно од ствараоца, од играча. Јер, у ствари, носи се само сила слабости, подноси се само воља за ништавило (Заратустрина Луда; лик Магарца).

Према Ничеу, претходне етапе нихилизма одговарају јудејској религији, потом хришћанској. Али колико је она припремљена од стране грчке филозофије, дегенерацијом филозофије у Грчкој? Још уопштеније Ниче показује колико су те етапе такође настајање великих категорија мишљења: Ја, Свет, Бог, узрочност, сврховитост, итд. – Само, нихилизам се ту не зауставља, продужује путем који чини читаву нашу историју.

4. Смрт Бога: момент рекуперације. Смрт Бога нам већ дуго личи на драму унутар религије, на ствар између јудејског и хришћанског Бога. Не знамо тачно да ли је то Син који умире услед ресантимана Оца, или умире Отац како би Син био самосталан (и постао „космополитски”). А већ свети Павле оснива хришћанство на идеји да је Христос умро због наших грехова. Са реформацијом смрт Бога постаје све више ствар између Бога и човека, све дотле да се човек открива као убица Бога, хоће да себе узме као таквог и да понесе нов терет. Хоће логичну последицу те смрти: да сам постане Бог, да замени Бога.

Ничеова идеја је да је смрт Бога велики светао догађај, али недовољан. Јер „нихилизам” се наставља, једва мењајући облик. Малочас је нихилизам значио: обезвређење, негацију живота у име највиших вредности. Сада значи: негацију највиших вредности, њихову замену људским, сувише људским вредностима (морал замењује религију; корист замењује напредак, сама историја смењује божанске вредности). Ништа се није променило, јер исти реактивни живот и исто ропство који су тријумфовали у сенци божанских вредности сада тријумфују путем људских вредности. Исти је носач, исти Магарац који је остајао под теретом божанских реликвија, чиме је одговарао пред Богом, а сада себе самог оптерећује, у самоодговорности. Чак је начињен корак даље у пустињи нихилизма: претендујемо да смо обухватили читаву Стварност, али смо само обухватили оно што су нам оставиле највише вредности, преостатак реактивних снага и воље за ништавило. Зато Ниче, у ИВ књизи Заратустре, улази у траг велике беде оних које назива „вишим људима”. Они желе да замене Бога, носе људске вредности, чак верују да су опет открили Стварност, рекуперисали смисао потврђивања. Али једина потврда за коју су кадри јесте само „Да“ Магарца, и-а, реактивна снага која се сама испуњава производима нихилизма, која верује да каже да сваки пут кад носи неко не. (Два модерна дела јесу дубинска промишљања о Да и Не, њихове аутентичности или њихове мистификације: Ниче и Џојс).

5. Последњи човек и човек који хода ишчезне: момент краја. Смрт Бога је отуда један догађај, али тај догађај још чека свој смисао и вредност. Докле год не променимо начело процене, док год старе вредности замењујемо новим, назначујући тек нове комбинације између реактивних снага и воље за ништавило, ништа се није променило, још увек смо под влашћу установљених вредности. Познајемо добро да има вредности које се рађају као старе, које, од свог рођења, сведоче о својој саобразности, прилагођености, немоћи да узнемире установљени поредак. А ипак, на сваком кораку, нихилизам напредује даље, празнина се диже више. Јер оно што се појављује у смрти Бога, то је да се савезништво реактивних снага и воље за ништавило, реактивног Човека и нихилистичког Бога, управо раскида: човек је претендовао да се лиши Бога, да важи за Бога. Ничеовски појмови су категорије несвесног. Важан је начин на који се драма одвија у несвесном: кад реактивне снаге претендују да се лише „воље“ , оне одлазе све даље у понор ништавила, у свет све више лишен вредности, божанских или чак људских. На место виших Људи ступа последњи човек, који каже: све је узалуд, пре се треба угасити пасивно! Пре ништавило воље него воља за ништавило! Али, зарад таквог прекида, воља за ништавило се са своје стране окреће против реактивних снага, постаје воља да се негира сам реактивни живот, и надахњује човека на жудњу да се активно разори. С ону страну последњег човека постоји, дакле, још и човек који хоће да ишчезне. На тој се тачки довршава нихилизам (Поноћ), сасвим спреман – спреман за превредновање (разлика између последњег човека и човека који хоће да ишчезне суштинска је у Ничеовој филозофији: види, на пример, у Заратустри, разлику између предсказивања врача и позива Заратустре).

Превредновање свих вредности се овако одређује: активно постајање снага, тријумф афирмације у вољи за моћ. Под влашћу нихилизма негативно је облик и основа воље за моћ; афирмација је тек друга, потчињена негацији, прикупљајући и носећи плодове негативног. Тако је Да Магарца, и-а, једна лаж, карикатура потврђивања. Сада се све мења: афирмација постаје суштина или сама воља за моћ; што се тиче негативног, оно опстаје, али као вид бића онога који потврђује, као агресивност својствена афирмацији, као ведра најава и као грмљавина која следи потврђено – као тотална критика која прати стварање. Тако је Заратустра чиста афирмација, али афирмација која управо носи негацију до њеног вишег ступња, чинећи од ње акцију, инстанцу у служби оног ко потврђује и ко ствара. Заратустрино Да се супротставља Магарчевом Да, као што се стварање супротставља ношењу. Заратустрино Не се супротставља нихилистичком Не, као што се агресивност супротставља ресантиману.

Превредновање означава преокрет односа афирмација-негација. Видимо, ипак, да је превредновање могуће тек на исходу нихилизма. Потребно је ићи све до последњег међу људима, потом до човека који жели да ишчезне, како би негација, окрећући се коначно против реактивних снага,. сама постала акција и прешла у службу једне више афирмације (отуда Ничеова формула: нихилизам побеђује, али побеђује путем самог себе…).

Афирмација је највиша моћ воље. Али, шта је то што је потврђено? Земља, живот… А који облик узимају Земља и живот кад су предмет потврђивања? Облик нама непознат, нама који настањујемо опустошену површ Земље и живимо само стање блиско нули. Нихилизам не осуђује и не сили се да негира толико Биће, јер Биће, знамо то одавно, подсећа на Ништа, као на брата; пре се негира мноштвено, постајање. Нихилизам сматра постајање нечим што треба да испашта, нечим неправедним, чему треба судити, што се утапа у Једно. Постајање и мноштво су криви, таква је прва и последња реч нихилизма. Тако је под влашћу нихилизма филозофија имала за покретаче тамне страсти: извесно „незадовољство”, не зна се какву стрепњу, какав немир живота – мрачно осећање кривице. Супротно томе, прва фигура превредновања издиже мноштво и постајање у вишу моћ: чини од њих предмет афирмације. А у афирмацији мноштвеног постоји практична радост различитог. Радост избија као једини покретач филозофирања. Мистификација на којој је нихилизам оснивао своју моћ била је валоризација негативних осећања и тужних страсти. (Већ су Лукреције и Спиноза о томе писали сасвим одређено. Пре Ничеа, они су замислили филозофију као моћ потврђивања, као практичну борбу против мистификација, као одстрањење негативног.)

Мноштво се потврђује као мноштво, постајање је афирмисано као постајање.

То ће рећи да је у исти мах афирмација и сама мноштвена, да постаје она сама; а да су постајање и мноштво и сами афирмације. У ваљано схваћеној афирмацији има нечег попут игре огледала. „Вечна потврда… вечно сам твоја потврда!” Друга фигура превредновања јесте потврда потврде, удвајање, божански пар Дионис -Аријадна.

Дионис се може препознати у свим претходним цртама. Далеко смо од првобитног Диониса кога је Ниче замислио под утицајем Шопенхауера, као фигуре која упија живот у изворни Темељ, која склапа савез с Аполоном како би произвела трагедију. Истина је како је, почев од Рођења трагедије, Дионис више био одређиван својим супротстављањем Сократу, него савезом с Аполоном: Сократ је судио животу и осуђивао га у име највиших вредности, али је Дионис предстаљао да се животу не може судити, да је он сам већ довољно праведан, праведан сам по себи. Како Ниче напредује у свом делу њему се више не јавља истинска супротност између Диониса и Сократа, већ Диониса и Распетог. Мучеништво изгледа да им је заједничко, али је тумачење, процена тог мучеништва различито: с једне стране је сведочанство против живота, подухват освете која се састоји у негирању живота, с друге стране је потврђивање живота, афирмација постајања и мноштва, све до раскидања и расутих органа Диониса. Игра, лакоћа и смех јесу Дионисова својства. Као моћ за потврду, Дионис призива огледало у своје огледало, прстен у свом прстену: потребна је још једна, друга потврда, како би потврда и сама била потврђена. Дионис има вереницу, Аријадну („Имаш мале уши, имаш моје уши: стави у њих мудру реч“ ). Једина мудра реч је Да. Аријадна довршава скуп односа који одређују Диониса и дионисовску филозофију.

Мноштвено се више не може оправдати Једним, као ни постајање Бићем. Али Биће и Једно боље пролазе, него што губе свој смисао; они га изнова задобијају.

Јер сада се Једно каже за мноштво као мноштво (кроз одломке или фрагменте); Биће се каже за постајање као постајање. Такво је ничеовско преокретање, трећа фигура превредновања. Више се супротставља постајање Бићу, мноштво Једном (саме те опозиције су биле категорије нихилизма). Обратно, потврђује се Једно мноштва, Биће постајања. Или, како Ниче каже, потврђује се нужност случаја. Дионис је играч. Истински играч претвара случај у предмет потврде: он потврђује фрагменте, одломке случаја; из те потврде се рађа нужни број који прати бацање коцке. Видимо каква је та трећа фигура: игра вечног Враћања. Враћање је управо биће постајања, једно мноштва, нужност случаја. Зато треба избећи да се од вечног Враћања начини враћање Истог. То би значило погрешно разумети облик превредновања, промену у суштинском односу. Јер Исто не постоји пре различитог (осим у категорији нихилизма). Није Исто то што се враћа, јер је повратак изворни облик Истог, који се каже само за различито, мноштвено, постајање. Исто се не враћа, само је враћање Исто за оно што постаје.

Жил Делез