НИШТАВИЛО НИШТАВИЛА

         Највећа монструозност човеколике звери огледа се у дивљачком материјализму и капитализму као савршенству постојања. Грабити похлепно све што је при руци или на видику, отимати, варати, уништавати у размерама горим од светских ратова је нераскидива и реверзибилна веза човеколике звери и капитализма.

Капитализам није неки отуђени елемент, већ је директна последица човекоубиства и самоидентификација звери у космичког уништитеља. Капитализам је зверска мисао, хтење, воља и амбиција. Директна и јасна сврха зверског устројства света и односа који у њему владају.

Везивање за неживу материју као извор живота и надживота, капитализму даје сакрално значење. Капитализам је у самој сржи монструозне звери нераскидиво везан за њену похлепу и себичност, као и вечну вољу да предаторски уништава друге људе, животиње, природу и сваку племениту идеју.

У односима дегенерисаног човека (човеколике звери), материјализма и капитализма ништавило доживљава свој врхунац, живу  свепрождирућу  смрт.

Жива смрт материјалистичко-капиталистичко усмереног “човека“ се суочава са “правим животом” у поседовању што већег капитала, робе, новца. Тиме се наводно постиже тоталитет бивствујућег. А бивствујуће се у епохи дехуманизоване, свеубилачке свести, денатурализованог односа према биосфери, етике која се базира на користи ( ради шта хоћеш, и то је исправно и добро јер доноси профит ) свело на следеће принципе: купуј, отимај, троши изнад највиших граница мегаломаније.

У таквим делима суштина и циљеви “вредности“ дегенерисане звери су легитимисани. Само она мора да живи, да опстаје и да се репродукује. У томе јој капитализам даје слободу, простор, поредак и систем власти. Само нека она поседује, ствара и увећава капитал и тиме је амнестирана за најужасније злочине. Звер у капитализму практично добија апсолутна права да поставља правила живота, хуманости, морала, уређења друштва итд.

Добро је све што доноси корист зверима и чини их још моћнијима и ужаснијима. Одвратне капиталистичке наказе из хобија могу убијати децу и пролазити некажњено.

Злочин је постао канон постојања. Људи без капитала, добре воље, мирољубиви и кротки могу бити линчовани јер нису од користи или је звери потребан нови хир, смех и светлост друштва спектакла, њене омиљене улоге. Делић славе у капиталистичком делиријуму.

У убилачком, монструозном капиталистичком поретку више права и привилегија има кућни љубимац неке капиталистичке протуве која је популарна, него стотине и хиљаде људи без новца.

“Човек је најгора међу грабежљивим зверима. То је изјава коју дан - данас многи изричу али која је само делимично тачна. Није човек као такав грабежљива звер, него само човек у вези са богатством. Што је човек богатији, то је јача његова похлепа за већим иметком. Таква неман, која се може назвати бештијом власништва, и која данас влада светом, унесрећује човечанство и са напредовањем такозване “цивилизације“ задобија у грозоти и прождрљивости, …”[1]   

  

Есенцијално, као што је и сам доказао, човек је најбруталнија звер, а њено привремено “добро“ је само маска за још већу корист и моћ. Хијерархија зверстава гради моћ, капиталистички поредак и капиталистичку идеологију. Они који су подређени у тој хијерархији, макар били и на самом дну, као и они ван те хијерархије су подзвери. Они ће чим им се укаже прилика чинити невиђене монструозности како би били укључени у разне нивое хијерархије капиталистичког друштва.

Из те скупине не смеју се изоставити “експлоатисани“. Они су већ одавно интегрисани у потрошачку “културу“ капитализма , и њихов менталитет је потрошачки. Идентификујући се са монструмом власништва и жељама за поседовањем што већег капитала, вредновањем готово сваког односа у новцу, они више нису ни вербални опозит капитализму. Они су у систему и поретку капитализма објекат, инструмент,  који се слободно може назвати потрошачко - произвођачка марва. Потрошачко - произвођачка марва способна је за уништавање правог човека, а никако капитализма и капиталиста.

Мит о људскости, хуманости или класној свести када се у виду има оваква марва и руља могао би се сврстати у једне од највећих митова у историји. То је мит лудила.

Пре ће се антилопа побунити против лава него производно – потрошачке слуге против својих газда и власника. Газде су персонификација њихове маште, вредност  “жртве“ коју свакодневно подносе за опстанак и развој капитализма. Најоданија армија капиталистичких немани и протува управо је произвођачко – потрошачка марва. Базиравши сврху постојања на голој физиологији и материји, они су постали  добровољни робови божанства капитализма, капиталистичких моћника и капиталистичке олигархије.

Фабрике су постале радни логори, као и свет који их окружује. Потрошачко оруђе капитализма је до последње капи крви и зноја тобож радничког таквом односу лојално. ”Људи“  су прихватили да буду роба, услуга или било које друго оруђе капитализма, јер божанство се не сме рушити.

Иживљавати нагоне до бесвести, задовољавати неумерено физиологију је најузвишенији идеал произвођачко – потрошачке марве. Таква сподоба, са аспеката хуманости, логике, морала и свести није достојна да се упореди ни са свињом, а камоли са интелигентнијим врстама мајмуна.

“Ако би се срећа састојала у телесним ужицима, онда бисмо волове могли назвати срећним кад нађу грахорицу за јело”.[2]

Нажалост већина популације је испод нивоа вола. Они бирају капитализам, ропство, самоуништење и уништења других народа, култура и цивилизација за залогај капиталистичких лажи и обмана. Уколико је потребно да фекалије доживљавају као руднике злата и дијаманата, доживеће их на такав начин, и копаће рукама по њима, убијајући један другог. Ко ће први стићи до богатства, силе и моћи.

Тотално лишена разума, свести и морала произвођачка руља може само по аутоматизму задатом од надређених капиталиста извршавати пар операција које су опет у служби јачања надзвери, као и даљег поробљавања руље.

Безумни “мисле“ да су слободни и неуништиви док купују илузије боље будућности, не знајући да ће се можда таква будућност оличити у концентрационом логору. Они хрле у сваку замку коју им владајућа, капиталистичка плутократија поставља. Капитализам је њихова исконска религија, а даља репродукција капитала директан пут у рај.

Стрвождери, увек незадовољни, живи свет су претворили у гробнице. Жртава никад довољно, као ни њихове грамзивости и охолости. Телесине празних глава, неметафизичке појавности суде историји, филозофији, уметности и изнад свега, правом, добром човеку.

За један залогај или пак, за демагошко ласкање господара та светина креће у нове ратове, покоље, погроме свега, као и саме идеје новог, хуманог света. Такву идеју капиталисти и њихове слуге доживљавају као непријатеља према коме се не показује ни трунка милости.

Безумна, сујетна светина, верник  и војник уништитељског капитализма све је оскрнавила, банализовала и унизила. Мржња је постала љубав, лаж истина, превара мудрост, духовност лицемерје, док је свеопште уништење људскости и живог света на земљи постао највидљивији показатељ биофилности.

“… људи читаву природу ( као и све остало у природи, рачунајући ту и човека, назначио Р. М. ) виде као производ за своју употребу, а под њима бесни лоше сакривена борба свих против свих у којој се само на тренутке склапа примирје”.[3] 

   

У “друштву“ звери, чопора бесних и похлепних стрвинара, нема мира, нема емоција, само доживљаја страдања у којима је смрт ослобођење. Вечност и време сведени су на задовољење стомака и гениталија сподобе. Такав модус постао је универзални образац постојања подзвери. Њен комплекс и фрустрација су недостатак почињених злочина, како би сама постала олигарх или плутократа.

Потрошачко – произвођачка марва као стадо оваца иде код вукова на гозбу. Робови сами себе окивају новим ланцима, јер изван круга капитализма и рушилачког материјализма нема ничега. Чак и уколико би нешто постојало, то би, у поимању безумне светине било богатство које само њу чека.

Надзвери (капиталисти) и подзвери ( “радништво“ ) делују тако здружено, као да су везани у Гордијев чвор.

“Поквареност и простота су само прихватање одређене неправилности као нечег уобичајеног, неправилности која се прихвата упркос томе што јесте. Пошто није могуће преобратити у здраву и нормалну појаву нешто што је по суштини злочиначко и ненормално, појединац одлучује да се прилагоди неправилности и тако сасвим постаје саучесник злочина и неправилности које вуче”.[4] 

Већина се прилагодила злу капитализма и убилачког материјализма стварајући тако сопствени идентитет. У таквим околностима злочини се само могу продубити, несметано изазивати ратови, ликвидирати неподобни појединци, мучки убијати милионе људи јер дегенерисани идентитет капиталистичке врсте мора да живи, мора да се развија, и изнад свега, да сачува капитализам.

Капиталистичком лудилу, идиотском савршенству и месијанству материјализма не сме бити опозита. Чак и попреки поглед на Вавилонску кулу капитализма за исход има смрт. Робовима се не смеју рушити илузије.

Канон капитализма је уништење, и свуда је присутан. Божанству капитализма и суровог материјализма мора се веровати. Не сме се сумњати у највидљивијег, најмоћнијег Бога. Смрт је само статистика, јер зарад стицања профита, све је дозвољено. 

Безумни патуљци промовишу своју бизарност у генијалност кроз малоумничку сујету, гордост и насиље. Насиље сваке врсте је постало нормалност у свету капитализма. Тиме је свако спреман на бруталност јер  зарађује или инвестира у будућност.

Увек је спреман да буде заморче неког новог експеримента, роба или услуга за бедну парицу само да би обитавао у капиталистичкој сфери. А, уколико га капиталистички спектакл (спорт, телевизијски шоу, интернет забаве и томе слично) детектују, онда је креатура капитализма бесмртна. И не само бесмртна, већ амнестирана за сваку гнусобу у реалности, јер у виртуелном простору манипулације она је дух и душа моћи капиталистичког поретка. Таквом лудилу и обести нема краја. Оно се још више мултипликује у нова зла, преваре, самообмане и лажи.

Производно – потрошачко, заблудело и отупело  крдо сматра да је оно само битан актер свих великих дешавања у свету. О свему данас магарац и во могу дискутовати. Добили су путем капиталистичких медија контроле популације пар информација и сада су валидни за најважнија политичка, економска, друштвена и етичка питања. Такве оцене и судови равни су катаклизми. Као када бисмо монструма који је убио на стотине деце сматрали њиховим чуваром и заштитником.

“Последица губитка мере је што је свако индивидуално принуђен (тј. што се свака у моралном смислу  наказа сматра позваном, напоменуо Р. М.) да утврђује добро и зло, и то не да га утврди једном за свагда, већ само да га импровизује за дату ситуацију. Индивидуални и импровизовани морал, разуме се, губи свој законски карактер, и на крају добро и зло не представљају ништа друго осим индивидуалног интереса који се сваког дана и сваког тренутка може мењати”.[5]    

Креатура капитализма, проститутка у друштвеним односима кроз наводни гламур открива нови континент, Холивуд. Виртуелну пројекцију бесмртности у друштву спектакла чији је циљ негирати или сакртити све трагедије које производи капитализам.

Добровољни робови , слуге капитализма у сервилности су пронашле срећу, а у наметању сервилности другима моћ своје нељудске егзистенције.

“ … људи који се не осећају људима привржени су својим господарима као сој робова или коња”.[6]  

Робови капитализма блеје у стадима, мучу у гвозденом јарму, напасају се туђим мукама, смртима и илузијама које им пружа капитализам. Када би и имали слободу, опет би је нарушили, враћајући се капиталистичким робовласницима.

Ждрати, уништавати, експлоатисати и у привиду владати, су догме светине и руље, а када се дође до новца онда су капије савршенства отворене. Почиње наводно господарство и господство ништарија.

“Човек себе тиранише (заправо, много више тиранише друге људе и жива бића у природи, напоменуо Р. М.) сазнањем властите слабости и властитог ништавила и жеђи за моћи и величином. Својом поробљавајућом вољом човек поробљава не само другога, него и себе. Постоји вечита тенденција ка деспотизму, жеђ за влашћу и господарењем. Првобитно зло је власт човека над човеком, унижење човековог достојанства, насиље и господарење”.[7] 

Зло господарења над сваким живим бићем кроз садизам и некрофилију, поседовање што више материјалних “добара“, су неискорењиви елементи егзистенције терминатора предаторског капитализма, нове врсте која затвара Пандорину кутију.

Принцип имати што више у материјалистичком погледу, унижавати и уништавати све што се може уништити, оваквом монструму даје снагу, лепоту и задовољство постојања.

Свет је огромно губилиште и депонија људскости. Остају само сета и меланхолија, као сидра и ирационална нада да постоји нови свет. Нада, коју добри, прави људи могу сањати у гробу, или већ као живи лешеви, кријући се по катакомбама, стварати такав свет у оном, још увек, неубијеном делу маште.

---

[1]  Ј. Мост, Религијска куга и други списи, стр. 29.

[2]  Хераклит, О природи, Подгорица, Октоих, 2001, стр. 77.

[3]  Г. Зимел, Шопенхауер и Ниче, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2008, стр. 73.

[4]  Хозе Ортега и Гасет, Побуна маса, Чачак, Градац,       1988, стр. 128.

[5]  Б. Хамваш, Scientia sacra I: духовна баштина древног човечанства. 1, Београд, Дерета, 1999, стр. 205.

[6]  К. Маркс – Ф. Енгелс, Рани радови, Напријед, Загреб, 1985, стр. 45.

[7]  Н. Берђајев, О човековом ропству и слободи, Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада, 1990, стр. 68.